Психологија између психичке и реалне реалности – коју реалност психологија истражује?

Sažetak

Сажетак: У психологији још увек није дат прецизан одговор на то шта се уопште сматра реалношћу и с каквом се врстом реалности има посла у психолошком праксису. То се пре свега односи на нејасноће о питању односа између субјективности и психичке реалности. Увођење психичке реалности као одлучујућег фактора при настанку патологије и релативизовање реалног реалитета омогућили су психоанализи да пребаци тежиште са стварног, спољашњег, објективног, физичког на несвесне фантазме, чиме је унутрашњи свет добио место које му припада у изградњи 'психичког'. Иако је је психичка реалност лоцирана и у несвесном, Фројд није имао намеру да целокупно искуство прогласи за чисто субјективно, већ је сматрао да искуство рефлектује несвесне утицаје, прецизније речено, несвесне жеље и фантазије. Како су сви облици спознаје субјективни и, самим тим, подложни утицајима несвесног, чини се да психичка реалност и субјективност одражавају несвесне утицаје у различитом степену, односно показују варирајуће степене објективности. У прилог томе говоре и она свесна стања, као кривица и анксиозност, која су таква само зато што су резултат несвесне динамике покренуте неким трансфером, пребацивањем на неку објективну ситуацију. Није спорно да чулни подаци као перцептуална спознаја спољних објеката имају већи степен објективности од чистих фантазија које су својим већим делом субјективне и мало се заснивају на објективном. Наглашавајући важност психичког реалитета и за структуру и за психологију која хоће да разуме ту исту структуру, овде се хоће истаћи свеприсутност тог реалитета заснована на оној способности инфанта да од самог почетка живота формира примитивне објектне релације у стварности и фантазији. Већ ту на самом почетку живота дете се нађе у зачараном кругу где реална искуства неизбежно утичу на несвесну фантазију, а онда оне утичу на ту реалност. Тако грађена психичка реалност остаје да постоји целог живота у сваком субјекту. Потпуно је исто рећи да тежина патологије одређује важност и улогу психичке реалности или да се свако јачање психичке реалности одражава на произвођење патолошког.