Метаисторијска пројекција рата Милоша Црњанског

Sažetak

Велики рат био је окидач за конституисање српске књижевне авангарде која је била опозитно и негаторски одређена према традицији, историји и конвенционалним естетикама и која је проблематизовала све социјалне категорије. Писци литерарне авангарде су посве новом експресијом артикулисали промену свести о свету, метаморфозу наративне структуре текста и модернизацију романескне форме. У контексту европске, посебно англо-америчке књижевности, повратак ратника била је велика тема такозване „изгубљене генерације“ Гертруде Стејн којој су припадали Е. Хемингвеј и С. Фицџералд, али  се и В. Фокнер, Т. Вулф и Х. Милер баве темом рата и повратка из рата. Највећи песник српске  књижевности између два рата, Милош Црњански, има надисторијску пројекцију  рата, а повратак ратника сматра најтужнијим догађајем у животу човека. Први српски лирски модерни роман, „Дневник о Чарнојевићу“, има метафизичку слику историје и интимистички схваћену слику ратног света, национа и бића. Рад прати Црњанскову тачку гледишта на историју и рат преко главног јунака Петра Рајића и његовог својеврсног двојника Чарнојевића. Поетика овог модернистичког текста ослоњена је на фикционализацију факта, метафоризацију рата и естетизацију историје. Поетизацијом стварности путем метафизичког медија свог експлицитног правца суматраизма, велики писац поручује да савремени Одисеј нема своју Итаку, ни своју Пенелопу. Његов јунак прати корак историје након Првог светског рата с реминисценцијама на њега и то чини својом индивидуализованом визуром рата која је метаисторијске природе. Резигнирани пацифиста и разочарани меланхолик, Рајић представља рат потпуно антитрадиционалистички у односу на јунака класичног историјског романа. Визуелазација догађаја и релативизација рата и хронотопа у лирском дискурсу Милоша Црњанског омогућују да историја  испарава у поезију, есенцију бића и онтолошку раван овог метаисторијског романа.