Место психотерапије у померању психологије ка когнитивизму

Sažetak

Настојање психологије да нас учини свеснијим наше сопствене природе доминантно, ако не и искључиво, се реализује кроз психотерапију. Психотерапија као praxis психологије, која само следи психолошку теорију и без ње тешко да се може тако звати, умногоме је зависна од владајућих друштвених кретања и доминантног облика патологије који се у њима јављају. То што теоријски видови многих облика патологије нису до краја схваћени не дају право за одустајање од трагања за несвесним силама које одређују субјект. Доминирајуће тенденције у данашњој психологији не само да не иду на руку психотерапији, већ су директно усмерене против ње. Барем против оне психотерапије која полази од расцепљеног субјекта, унутрашњег простора на којем су телесне и перцептивне сензације, морална правила, расположења депресије и све остало што зовемо “менталним”. Велика опасност која се наднела на делатност психотерапије долази од стране и фармакологије и когнитивизама (лат. cognitio – “сазнање”) и интелектуалне душе. Изједначавање духа и мозга чини психотерапију непотребном у односу на фармакологију чија моћ утицаја на свако одступање и сваку патњу постаје одлучујућа. То што се у самој психологији скраћује дуги и неизвестан пут спознаје менталног на начин који не одговара природи “психичког” чини се да је замењен оним настојањима која су заокупљена само питањем науке. То што не постоји свеобухватна теорија осећања не може бити решено когнитивизмом који је супротан емоционалном. Рортијев цинизам према таквим настојањима којa истичу да је дух исто што и мозак и што подразујева да се теореме и симфоније излучују на исти начин на који слезена излучује тамне телесне сокове (Rorty 1990: 54) озбиљно упозорава психологију на то што je уместо уместо бића које поседује дух, који се разликује од “физичког тела”, “материје”, централног нервног система, дошло до изједначавања самог духа са овим предметом изучавања позитивистичких наука. Свест, којој се окреће психологија, постаје бескрајан, а непросторност, односно поседовање неког непросторног тела или елемената скоро да нестаје. Најспорнија последица тога састоји се у томе да поседовање унутрашњег живота није релевантно за разум. Динамска психологија је на удару оних који је желе заменити хемијским лечењем, које је ефикасније од психотерапије јер погађа церебралне узроке раздора и патње. Страст, смрт, лудило, несвесно, сексуалност, објектни односи, који обликују сваку субјективност, у таквој психологији ће бити проглашени вишком или ће се, попут досадашњих искустава, преводити на језик нове психолошке школе. Међутим, од опстанка несвесног у психолошкој теорији, јединственој психолошкој теорији, зависиће живот психотерапије и могућност да човек, ослобађајући се самообмана, успе доћи до своје слободе.