Модернизација друштва и права, као услов и последица кодификације

  • Sava N. Aksić Univerzitet u Prištini s privremenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici, Pravni fakultet
Ključne reči: grammar||, ||граматичка усклађеност, technical||, ||техничка усклађеност, norm||, ||норме, Codification||, ||кодификација, law||, ||право, acculturation||, ||модернизација,

Sažetak


Право, може, не само да прати промене у друштву, и отвара могућност даљим промена, него да буде и један од главних друштвених механизама, којим ће се остваривати напредак друштва, у ком случају би се такво право могло сматрати прогресивним и напредним. Циљ модернизације права, поред тога што треба да уведе нове правне институте, треба да буде и стварање таквог право чија је структура једноставна, композиција норми јасна и појмови недвосмислени, а њихов смисао у нормама такав да не остављају простора за дилеме, и у којем се и лаици лако могу лако снаћи, као и да примена таквога права није отежана замршеностима и апстракцијама разних типова. Поред тога, норме оваквога права треба да одражавају дух времена и тренутка, политичког, економског, ширег социолошког и сваког другог.

Када се прилике у друштву стабилизују, могуће је извести кодификацију, као процес којим се од више сродних правних грана ствара један законски текст. Кодификација означава нормативно довођење у склад и техничко – редакцијско сређивање законских прописа из више сродних грана права.

Кодификација је последица коју друштвено – политичка стабилности има на правни поредак, тј. кодификација је правна верификација етаблираног друштвеног баланса. Кодификацијом се право уздиже на један виши појмовни и технички ниво, и њоме се често уводе нови институти и појмови, док истовремено, кодификовани законски текст представља основу за даље усавршавање и развој права, а тиме и друштва у целини.

 

Reference

Brassloff, S. (1928). Die Rechtssicherheit. Wien–Leipzig.

Врачар, С. (1995). Структуралност филозофије права. Сремски Карловци.

Гурвич, Ж. (1997). Социологија права. Подгорица.

Живановић, Т. (1951). Систем синтетичке правне филозофије. Београд.

Ilber, S. C. (1901). Legislative methods and forms. London, New York.

Јовановић, М. П. (1934). „Наша нова кодификација”. У: Споменица Мауровићу, прва књига. Београд.

Јовановић, М. (2002). „Римске кодификације од Закона XII таблица до Јустинијановог Corpus Iuris Civilis”. У: Грађанска кодификација, зборник радова, свеска 1. Ниш.

Келзен, Х. (1951). Општа теорија права и државе. Београд .

Ковачевић˗Куштримовић, Р. (2002). „Припреме за доношење јединственог грађанског законика”. У: Грађанска кодификација, зборник радова, свеска 1. Ниш.

Лукић, Р. (1995а). Теорија државе и права, Теорија државе I. Београд.

Лукић, Р. (1995б). Теорија државе и права, Теорија државе II. Београд.

Петронијевић, Б. (1932). Основи логике. Београд.

Поповић, М. (2002). Општа теорија права. Нови Сад.

Радбрух, Г. (1980). Филозофија права. Београд.

Тасић, Ђ. (1995). Проблем оправдања државе, Увод у правне науке, Енциклопедија права. Београд.

Фулер, Л. (2001). Моралност права. Београд.

Objavljeno
2015/09/22
Rubrika
Прегледни чланак