Quo vadit psychologia: a philosophia vel ad philosophiam?

Sažetak

Куда иде психологија: од филозофије или ка филозофији? Чини се да је и сама психологија већ морала да тематизује, између осталог, и последице и домете своје „сепарације и индивидуације“ од филозофије и својих филозофских извора. Уместо филозофског контекста, у коме су ранија психолошка сазнања обитавала, данашња психологија зарад своје изградње као емпиријске науке, тј. величања основних постулата науке у домену научног метода, метода позитивне науке, препуштена је метафизици, метатехници и математизацији, чиме је изгубила и своју „душу“, и душу као власити предмет проучавања. Њено избегавање да помене реч „душа“ можда најбоље говори о томе. Данашња психологија је – као суштински антифилозофска психологија – сместила ’психичко’ у физичке, оториноларинголошке или офтамолошке садржаје, истражујући углавном једноставне емпиријске односе. Таква психологија иде против сопствених интереса управо стога што њена антифилозофска оријентација своди њен предмет на физичку чињеницу спремну да уђе искључиво у математичке операције. Насупрот томе, психологија која би одржавала везу с филозофијом и сама би се постављала као искуство, а не као теоријско схватање. Уместо да предмет психологије буде сам живот, како је сугерисао Хajдегер (Heidegger), а не тек осети, утисци на темељу опипа и учинци памћења, дешава се управо супротно. Када би психологија испитивала живот у његовој потпуној стварности, од ње се свакако не би тражило да буде права филозофија, већ би филозофски приступ само доприносио да психолошко истраживање буде критичкије и потпуније. Начин на који се у академској психологији схватају и појединачне функције и сам субјект – добар је показатељ тих „парцијалних“ објеката сазнања. Они пак – као парцијалне перспективе психолошких знања – неминовно воде мноштву психологијâ. Једино филозофија може да представља онај заједнички именитељ у коме је садржана потреба за стварањем јединствене науке која не подразумева да се Мноштво сведе на Једно, већ подразумева непостојање таквих теоријских ’испада’ предрасудā према појмовима „ментални ентитети“ и „психички процеси“ какве је бихевиоризам оставио у наслеђе. Ако Жил Делез (Gilles Deleuze) и Феликс Гатари (Félix  Guattari) могу да поставе питање шта је филозофија, могли би и психолози себи да поставе исто питање. Тим пре што би од филозофије „као вештине формирања, изумевања, произвођења  појмова“ (по науку Делеза и Гатарија, међу осталима) могли да имају велику помоћ.