Раст и развој Београда у периоду од 1815. до 1910. gодине

Sažetak

Београд је рушен и обнављан небројено пута. Разне културе, народи и освајачи оставили су за собом различите урбане матрице и физичку структуру. Кључни основ за сагледавање и проучавање урбаних матрица, као битних елемената урбане морфологије Београда су графичке представе – старе карте и планови. С обзиром на стратегијску важност коју је Београд имао до 19. века, графички прикази тога периода углавном су били усмерени на подручје Београдске тврђаве, док је цивилно насеље – варош у Шанцу, мала оријентална варош, приказивана само оријентационо.
Рад се бави пионирским замислима у домену планске изградње Београда, како у окврима, тако и ван Шанца, од почетка 19. до почетка 20. века. Посебан акценат је стављен на период владавине кнеза Милоша Обреновића, када и започиње период планске изградње геометријски регулисаног новог београдског насеља на Западном Врачару (ван Шанца), који је требало повезати са центром српског Београда (у Шанцу) око данашње Саборне цркве, преко већ тада трасираних улица Абаџијске и Фишеклијске.
Почетком 19. века док су се за превласт над Београдом борили Запад и Исток, између њих се „умешала“ трећа сила : Нова српска држава. На релацији између Клемегданског поља и Топчидера, Срби су у доба Милоша Обреновића заузели стратешеке тачке, распоредили своје јавне установе, своју чаршију и стамбене објекте дуж главних комуникација. Изградња Новог српског Београда започела је крајем прве четвртине 19. века у савском крају у оквирима Шанца, а који се простирао од данашњег Косанчићевог венца, Топличиним и Обилићевим венцем до Трга Републике, а онда се Француском улицом спуштао до Дунава. Нова изградња је започела у оквиру Шанца, али се врло брзо проширила на простор ван њега. Изван Шанца су се налазиле Савска варош и село Савамала, испод Ташмајдана се простирало село Палилула, а око Скадарске улице и Зеленог венца су биле две циганске махале. У периоду од 1835-1938. године Кнез Милош је почео плански да подиже у овом простору значајне зграде и установе обновљене Кнежевине Србије, а после 1860. године изградњу овог дела града наставља његов син Кнез Михаило Обреновић. Планом су већ тада предвиђене Немањина улица и прво београдско шеталиште, улица Кнеза Милоша, а која је и данас симбол градског живота у престоници.
Након турске предаје тврђаве српској управи 1867. године, ослобођени Београд улази у нови период урбанистичког и архитекотнског развоја, као и убрзаног политичког, економског, друштвеног и културног напредка. Први српски урбаниста Емилијан Јосимовић је реконстрисао варош у Шанцу, а чије су поставке скоро у целости реализоване. То је уједно и период опсежних трансформација српске престонице, а након проглашења Краљевине 1882. године уследиће и бројне стране инвестиције. На старим плановима и фотографијама могуће је уочити ту снажну трансформацију Београда, тачније његово прерастање у модерни град западне оријентације.
Пресудан догађај не само за политички, већ и за културни развој Београда и Србије, била је драматична промена династије 1903. године. Доласком на престо Петра I Карађорђевића, Београд се све више удаљавао од аустријских утицаја, и окретао ка Русији, међутим утицај западноевропских градова на српску архитектуру и урбанизам ипак није јењавао. Политички и културни утицаји Истока и Запада, уткани у идентитет Београда, најјасније су се изражавали управо на овом пољу и то кроз сталну борбу традиционализма и модернизма, конзервативних и прогресивних тенденција.