ОДГОВОРНОСТ МОНАХА У ПРАВНОМ И ДРУШТВЕНОМ КОНТЕКСТУ
Sažetak
Током историје у живот Цркве продирала је људска воља, желећи да се у њој утврди. Од епохе императора Константина у црквеној свести стасава идеја да се основно начело организације црквеног живота налази у сфери права. Међутим, за разлику од позитивног права, канонско право не представља израз воље појединачних особа или црквеног народа, већ су то правила проистекла из природе Цркве. Пошто Црква, као и сваки организам, поседује два начела: статичко – своје устројство и динамичко – своје животне функције, може се сагледати одговорност монаха у складу са канонским правом, а може и у друштвеном контексту. Притом, ова начела су неодвојива, будући да нема живота без устројства нити устројства без живота.
Позитивно право налаже у случају изласка члана из неке организације, без обзира на разлог (добровољно или по сили закона), да сви односи између ње и бившег члана бивају прекинути. С друге стране, уколико кажњени монах, због тежине изречене санкције, мора да напусти манастир, он и као бивши члан остаје хришћанин. Oво произилази из тога да крштење представља неизбрисиву чињеницу духовног живота.
У раду се питање одговорности монаха сагледава поређењем средњевековних и савремених извора српског канонског права, да би се у одређеном периоду могле уочити промене и извели што прецизнији закључци.
Reference
Глигић, С. (2019). Прописи о киновијском животу и кажњавању монаха, Црквене Студије, 16/2, Ниш (97-113).
Gautier, P. (1982). Le typikon de la Théotokos Évergétis, Revue des etudes byyantines, 40, Paris: Institut Francais Detudes Byantines (5-101).
Гранић, Ф. (1998 а). Црквеноправне одредбе Хиландарског типика Св. Саве, Богословље. Београд: Православни богословски факултет, Универзитета у Београду, (180-225).
Гранић, Филарет (1998 б), Монаштво у служби ближњега у старом и средњем веку, Богословље. Београд: Православни богословски факултет, Универзитета у Београду, (67-72).
Григоријатски, Ј. Д. (2011). Монашка схима равноанђелски живот. Значај свете тајне монашке схиме по светим оцима, Београд: Задужбина Светог манастира Хиландара.
Лествичник, Св. Ј. (2008). Лествица. Манастир Хиландар: Хиландарски путокази.
Милаш, Н. (2005). Православно црквено право, Београд-Шибеник: Истина.
Милаш, Н. (2004). Црквено казнено право, Београд-Шибеник: Истина.
Мирковић, Л. (1934). Скитски устави Св. Саве, Братство, 28, Београд: Друштво Свети Сава, (51-67).
Мошин, В. (1979), Правни списи светога Саве, Сава Немањић – свети Сава, Историја и Предање (приредио Војислав Ђурић), Београд: САНУ, (101-126).
Новаковић, С. (1912), Законски споменици српских држава средњег века, Београд: Државна штампарија Краљевине Југославије.
Новаковић, С. (1907), Матије Властара Синтагмат. Азбучни зборник византијских црквених и државних закона и правила, Београд: Државна штампарија Краљевине Југославије.
Новаковић, С. (1898), Законик Стефана Душана: цара српског 1349 и 1354, Београд: Државна штампарија.
Петровић, М. (1986), Студенички типик и самосталност српске цркве, Београд: Дечије новине.
Правилник и поступак за црквене судове (2008), Београд.
Радојчић, Н. (1950), Душанов законик 1349-1354, Нови Сад: Градска штампарија.
Свети Сава (2008), Свети Сава, Сабрани списи (приредио Димитрије Богдановић), Београд: Просвета.
Свети Сава (1928), Списи Св. Саве, Дела старих српских писаца, књига I. (приредио Владимир Ћоровић), Београд-Ср. Карловци: Српска манастирска штампарија.
Соловјев, А. (1998), Историја словенских права. Законодавство Стефана Душана цара Срба и Грка, Београд: Службени лист СРЈ.
Соловјев А. (1926), Одабрани споменици српског права од XII до краја XV века, Београд: Геца Кон.
Уредба о манастирском животу (2008), Београд.
Устав Српске православне цркве (2007), Београд: Свети архијерејски синод.