ANALYSIS OF THE APPLICATION OF “THE MISSING BABIES ACT”
Abstract
The Act on Establishing the Facts about the Status of Newborn Children who are Suspected of Having Disappeared from the Maternity Hospitals in the Republic of Serbia, colloquially known as the Missing Babies Act, was adopted in 2020. The paper presents pioneering analysis of the results of the Act’s application. The empirical research included the practice of the high courts in Niš, Kragujevac, Belgrade and Novi Sad. By using the statistical and the random sample methods, the Author reflects on the first results of the application of the Act.
The act regulates the procedure for determining the facts regarding the status of the “missing babies” and awarding compensation for non-pecuniary damages. It was adopted with two stated goals. The first goal was to finally solve the problem of unreliable information on the status of babies who are suspected of being missing and to award compensation for non-pecuniary damages to persons whose right to respect for family life was violated. The second goal was to fulfill the obligations from the judgment of the European Court of Human Rights in the case of Jovanović v. Serbia (appl.12794/08). The short six-months deadline to initiate the procedure for determining the facts about the status of the “missing babies”, its preclusive nature, and the ruling principle of urgency when conducting these proceedings should have indicated the importance given to resolving the issue of “missing babies”. The preview of the results of the application of the Act has shown that the Act did not achieve its aims.
References
Драшкић, М. (2017). Пресуда Европског суда за људска права Zorica Jovanović v. Serbia: какве обавезе следе?. Зборник радова са међународног научног скупа „Дани породичног права, Одјеци праксе Европског суда за људска права у националним породичним правима”. 5. 29–46.
Драшкић, М. (2020). Трећи чин афере „Нестале бебе” у Србији: Закон о утврђивању чињеница о статусу новорођене деце за коју се сумња да су нестала из породилишта у Републици Србији. Зборник радова „Перспективе имплементације европских стандарда у правни систем Србије”. 10. 23-39.
Закон о облигационим односима. Сл. лист СФРЈ. Бр. 29/1978, 39/1985, 45/1989 – одлука УСЈ и 57/1989. Сл. лист СРЈ. Бр. 31/1993. Сл. лист СЦГ. Бр. 1/2003 – Уставна повеља. Сл. гласник РС. Бр. 18/2020.
Закон о ратификацији Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (са протоколима). Сл. лист СЦГ – Међународни уговори. Бр. 9/2003, 5/2005 и 7/2005 – испр. Сл. гласник РС – Међународни уговори. Бр. 12/2010 и 10/2015.
Закон о утврђивању чињеница о статусу новорођене деце за коју се сумња да су нестала из породилишта у Републици Србији. Сл. гласник РС. Бр. 18/2020.
Караникић Мирић, М. (2013). Објективна одговорност за штету. Београд: Правни факултет Универзитета у Београду.
Милић, Т. (2019). Емпиријско истраживање права: Револуција или немогућа мисија?. Анали Правног факултета у Београду. 3. 95 – 123.
Мојашевић, А. Арсенијевић, Б. (2018). Анализа примене Закона о спречавању насиља у породици пред основним судом у Нишу. Зборник радова Правног факултета у Нишу. 80. 445–462.
Одлука о образовању Анкетног одбора ради утврђивања истине о новорођеној деци несталој из породилишта у више градова у Србији. Сл. гласник РС. Бр. 44/2005.
Одлука о проглашењу ванредног стања. Сл. гласник РС. Бр. 29/2020.
Одлука о укидању ванредног стања. Сл. гласник РС. Бр. 65/2020.
Уредба о роковима у судским поступцима за време ванредног стања проглашеног 15.3.2020. године. Сл. гласник РС. Бр. 38/2020.
Устав Републике Србије. Сл. гласник РС. Бр. 98/2006.
Jovanović v. Serbia (App. no. 21794/08) 26.3.2013.
Решење Врховног касационог суда Рев 584/2010 од 11.2.2010. године.