САВРЕМЕНА ЕВРОПСКА ПРАВНА ТЕОРИЈА О СОЦИЈАЛНОЈ ФУНКЦИЈИ ПРАВА СВОЈИНЕ: НЕМАЧКА ДОКТРИНА

Sažetak

У Европи је од средине XIX века почела да се развија теорија о социјалној функцији права својине. Плеајада чувених европских мислилаца којој су припадали Гирке, Јеринг, Диги, Хедеман, Менгер и Ренер указала је на потребу да се поједини приватноправни институти ограниче у јавном интересу. Неке од тих идеја су након првог светског рата прихватили креатори правних система у више земаља. Теорија о социјалној функцији права својине је тако добила одјека и у чувеном Вајмарском уставу из 1919. године.

Ограничења права својине у општем интересу постоје у свим савременим правним системима. Она су установљена законом, а у неким државама и уставом, као највишим правним актом. Та чињеница указује на значај социјалне функције права својине. Са историјског али и позитивноправног становишта посебну пажњу изискују правни систем и правна доктрина Немачке. Полазиште за регулисање социјалне функције права својине у тој земљи представља члан 14 Основног закона (Grundgesetz) из 1949. У првом ставу су загарантовани право својине и право наслеђивања, али је законодавцу дато и овлашћење  да пропише њихову садржину и ограничења. У другом ставу пише да право својине обавезује и да његово вршење треба да буде на добробит заједнице. Баријеру наметању својинских ограничења постављају две основне Уставом загарантоване вредности: људско достојанство (die Würde des Menschen) и право на слободан развој личности (die freie Entfaltung der Persönlichkeit). Немачки судови штите право својине као инструмент за остварење достојанства, личне аутономије, приватности и као претпоставку за слободан развој личности. Са друге стране, постоји тзв. институционална гарантија (Institutionsgarantie) која подразумева право државе да уреди и ограничи неки институт у јавном интересу. Тако је у случају Naßauskiesung Савезни уставни суд (Bundesverfassungsgericht) нашао да је погрешна премиса Врховног суда правде (Bundesgerichtshof) да власнику земљишта у складу са § 905 Немачког грађанског законика припада право на коришћење извора воде које се налазе на тој парцели. § 905 је прописано  „право власника земљишта простире се и на простор изнад и испод површине земље. Власник међутим не може забранити утицаје на тим висинама или дубинама, уколико нема интереса за њихово искључење.“ У вези са овим аргументом Уставни суд је изнео став да не постоји подударност између грађанскоправног и уставноправног појма својине. Осим тога, истакао је да поређење није примерено јер у време доношења Немачког грађанског законика није постојала потреба да се власницима земљишта ограничи коришћење подземних вода. У међувремену су нарасле потребе индустрије условиле значајне промене које су довеле до измене правне регулативе. Савезни уставни суд је оспорену меру сматрао дозвољеним ограничењем права својине у јавном интересу. У раду су наведени и други примери из праксе судова Немачке који се односе на различите аспекте социјалне функције права својине.

Да би се стекла реална и потпуна представа о социјалној функцији права својине у Немачкој, треба имати у виду и поједине институте приватног права, попут фидеикомиса и породичних задужбина, које омогућују да се велики део националног богатства издвоји из правног промета у корист одређених слојева становништва и претвори у својеврсна добра мртве руке. Тој проблематици је посвећен завршни део овог рада.