ОГРАНИЧЕЊА ПОКРЕТА ПРАВО И КЊИЖЕВНОСТ – ПРИМЕР СОФОКЛА
Abstract
Везе између права и књижевности постају предмет нарочитог научног интересовања и бављења седамдесетих година XX века и профилишу се у посебан правац – Покрет право и књижевност. Научне дебате о његовим вредностима и ограничењима прате овај покрет скоро од самог настанка. Нико не спори постојање одређених веза између права и књижевности, само је отворено питање чврстине и квалитета тих веза, односно степена преклапања и међуутицаја између ова два поља.
У правној теорији се додатно прави разлика између појмова „право у књижевности“ (употреба књижевног текста у правне сврхе) и „право као књижевности“ (употреба књижевних техника у праву, попут деконструкције, семиотике, херменеутике). Мада је прилично натегнуто и вештачко, ово разликовање би могло бити корисно највише због разграничавања подручја научног спорења, као и у едукативне сврхе.
Главни носиоци и представници овог правца су углавном амерички теоретичари, пре свега Џејмс Бојд Вајт као родоначелник, а потом Ричард Вајсберг, Робин Вест и други. С друге стране, један од најжешћих критичара овог покрета је амерички судија и професор чикашког правног факултета Ричард Познер. Мада је и сам оснивач једног другог модерног правца истраживања у праву (школе Економске анализе права), Познер указује на ограничене домете Покрета право и књижевност. Како каже, ради се о две различите дисциплине, које имају различите циљеве. Познеров главни аргумент јесте чињеница да се у књижевности право користи у метафоричком смислу, а да не представља главни предмет бављења. Аутори стоје на становишту да оно о чему говори Познер итекако има смисла, мада он у својој критици у извесној мери претерује.
Као тест Познерових ставова о ограничењима овог покрета и ограничене вредности књижевних текстова у праву (нарочито с обзиром на њихову непоузданост) аутори анализирају једно од правно интересантних, а уједно и веома спорних места у Софокловим делима. Да ли у Софокловим драмама постоји помен природног права? Да ли се Антигона позива на природни закон и супротставља га позитивном праву? Да ли је то био један од првих појавних облика филозофије природног права код Грка? Аристотел у Реторици, као и један број савремених аутора, изражавају експлицитан став о Антигонином позивању на природно право. Међутим, у већем делу стране литературе, али и код нас (на пример, Михајло Ђурић), афирмише се становиште да у античком свету идеја природног права није била заступљена у чисто религијском облику, а најмање је то био случај приликом њеног раног јављања.
Анализа неколико места у Софокловим драмама која се у овом раду предузима представља само једну сличицу која указује на ограничења и непоузданост Покрета право и књижевност, као и на могућа ограничења која проистичу из некритичког ослонца права на књижевни метод, манир и домете. Суштинска разлика је прилично непремостива (што не значи негирање потребе за било каквим додиром те две области). Правни језик мора бити јасан, недвосмислен и прецизан, док је, с друге стране, по природи ствари, основна вредност књижевности вишезначност и богатство језика. Право мора бити егзактно, објективно и прецизно, њиме мора да доминира логика, док књижевно дело и језик много више одликују емотивност, асоцијативност и естетика. Због свега тога, књижевни текстови не могу представљати чврст правни ослонац и поуздан извор за правнике, мада могу бити од користи за шире интелектуално профилисање правника и боље контекстуално разумевање правних феномена.
Кључне речи: Покрет право и књижевност; Софокле; Божанско право; Природно право; Ричард Познер.