ОГРАНИЧЕЊЕ СЛОБОДЕ КРЕТАЊА ОСУМЊИЧЕНОГ У ПРЕДИСТРАЖНОМ ПОСТУПКУ

Abstract

Темељи савременог, демократског друштва засновани на начелу правичности, заштити фундаменталних друштвених вредности, владавини права, као претпоставку остваривања свог поретка постављају слободно и несметано уживањe прокламованих људских права и слобода.

Међутим, у одређеним случајевима, а у циљу остваривања кривично-правне заштите друштвених вредности, потребно је и оправдано одступити од, на националном и међународном нивоу загарантованих права и слобода. Устави савремених држава, углавном такво ограничење своде само на случајеве „изузетности“, у строго нормираним условима. Тиме долази до одступања од прокламоване неприкосновености права на личну слободу, где је такво ограничавање допуштено у одређеном обиму и сврси, без задирања у суштину зајемчених права, у поступку и у случајевима утврђеним законом.

Ограничење слободе кретања осумњиченог, прописује се првенствено у циљу вођења кривичног поступка одлуком коју у писаној форми доноси надлежан судски орган. Међутим, ради постизања ефикасности кривичног поступка, те одлучне борбе против криминалитета, овлашћење ограничавања слободе кретања у виду хапшења и задржавања дато је и другим државним органима.