Жена у Риму- субјект или објект права?

Abstract

Правни положај жене и њене фактичке могућности утицаја на јавни живот у Риму су биле у озбиљном раскораку. Општи став о правном статусу жене у римско доба се најбоље исказује деветим параграфом из петог титулуса прве књиге Дигеста, који се приписује Папинијану а гласи „ У многим одредбама нашег права лошији је положај жена него мушкараца.“[1]. Свака слободна Римљанка је, по одредбама класичног права, имала правну способност, тј. de iure је сматрана субјектом права[2]. Па ипак постојала је богата легислатива којом се ограничавала и њена приватноправна и јавноправна способност[3]. Наравно, жена није имала пуни правни субјективитет у свим етапама развоја римског друштва и њен правни статус се прилагођавао фактичким промјенама које су се дешавале у римском друштву. Оно што чини специфичним положај жене у Риму је њена авангардна друштвена улога која није постојала код грчко- азијских народа. Из ових претходно наведених а контроверзних ставова произилази недоумица везана за правни статус жене у римском праву. Да ли је жена заиста била на маргинама политичких дешавања или је активно учествовала, па чак и иницирала поједине политичке догађаје у римској историји?

Кључне ријечи: Materfamilias.- Lex Voconia.-  Tutela.- Filiae loco.- Ius trium liberorum.- Manus.-

[1] D. 1.5.9. Papinianus, libro trigenisimo primo questionum

In multis iuris nostri articulis deterior est condicio feminarum quam masculorum.

[2] Рајка Пековић, Неке карактеристике правног положаја жене у римском праву, Зборник радова Правног факултета у Подгорици 34. , Подгорица, 2007.,  146.

[3] Lex Canulea из 445. п.н.е. је забрањивао брак између плебејки и патриција ( али такође и брак између плебејаца и патрицијки, и уопште било којих припадника ова два различита друштвена сталежа), SC Voconia из 169. п.н.е.којим се забрањује женама да наслиједе припаднике првог имовинског цензуса, SC Vaelleanum којим се жени забрањује преузимање обавеза за другог.  Lex Opрia први у низу закона којима се ограничавала раскош у Риму, а који је донешен 215. п.н.е. и њиме се женама забрањује ношење златног накита тежег од пола унце и одјевање у тунике различитих боја, нити се смије возити у кочији кроз град, нити смије бити близу града на четрдесетпет километара осим када су државни празници. Овај закон се није дуго одржао на снази, и упркос жестоком Катоновом противљењу који је јавно изражавао свој страх од јачања положаја жене : „ Aко им дозволите да се изједначе са мушкарцима, мислите ли да ће их то задовољити? Чим се изједначе са нама, постаће наши владари!“, 195. п.н.е. овај закон је ипак дерогиран. Lex Claudia из 41. или 54. г н.е. којим се укида туторство за све жене грађанке Рима осим за ослобођенице.