ОГРАНИЧЕЊЕ ПРАВА СВОЈИНЕ ПРАВОМ НА ДОМ (ПОЈМОВНА ОДРЕЂЕЊА И ПРАВНА ПОЛИТИКА)

Abstract

У пракси међународних и националних судова има све више случајева у којима се титуларима права својине ограничавају или ускраћују одређена овлашћења да би други појединци или породице могли да користе њихове непокретности као свој дом. Тај тренд је последица раста броја становника на планети, драстичног социјалног раслојавања, масовних миграција и др., са једне стране, и настојања да се проблеми и растуће тензије  у друштву ублаже вођењем одговарајуће социјалне и правне политике. У тој области постоје законске празнине које судови отклањају екстензивним тумачењем међународних конвенција, позивајући се понекад и на нешто што у њима не пише. Тако се нпр. у судској пракси колоквијално и поједностављено говори о ограничењу права својине правом на дом. На основу системске анализе међународних докумената може се закључити да ту материју покривају три права: 1. право на адекватне услове за заснивање дома; 2. право на поштовање дома и, 3. право на очување дома. Она  нису таксативно набројана у међународним документима, нити појмовно одређена, али чине логички низ који несумњиво проистиче из система људских права и судских одлука које су доношене у протеклих седамдесет година. У досадашњој пракси Европског суда за људска права и националних судова, право својине је најчешће  ограничавано да би се омогућио несметан живот у простору који се сматра домом и да би се спречило исељење из таквог простора. У таквим околностима, суд одлучује којем ће од два људска права дати предност: праву својине или праву на дом. То се постиже тзв. одмеравањем интереса. Да би исход био што правичнији, потребно је утврдити да ли одређени простор има обележје дома. У вези са тим често постоје дилеме. Оне су последица непостојања прецизне дефиниције, па чак ни шире прихваћеног појмовног одређења. У овом раду је тај феномен детаљно разматран у ширем историјском и упоредноправном контексту. Када одлучује о захтеву да се право својине ограничи да би се очувао дом, суд треба да утврди да ли постоји адекватна духовна повезаност корисника са простором, која његовим потребама даје предност у односу на интересе власника који су искључиво материјалне природе. Ако одлучи да ограничи право својине, суд треба да одреди на који начин ће власнику бити обезбеђена накнада.По правилу, тај терет треба да сноси лице које наставља да га користи простор, а ако то није могуће, требало би да средства обезбеди држава из фондова за финансирање социјалних програма, на шта је начелно обавезују ратификоване међународне конвенције. У раду су наведени примери активне правне политике и добре праксе у упоредном праву. Посебно је анализирана правна политика Републике Србије у тој области.