The Influence of Non-governmental organizations on the environmental law- consequences on the international legal personality of the state
Abstract
Non-governmental organizations have achieved significant success in the development of international environmental law during the last decades. Their activities such as lobbying, attracting public attention and media campaigns have contributed the development of certain environmental issues. International and regional agreements provide various forms of participation and cooperation with NGOs. The author considers whether the growing influence of NGOs in the development of environmental law has consequences for the state as a subject of international law. Through their activities, NGOs had acquired certain elements of international legal personality and had entered the domain which traditionally belongs to the state. This phenomenon raises the question of the potential transformation of the concept of the international legal personality, as well as the readiness of international law for flexibility regarding this issue. The author concludes that, despite the growing importance of NGOs in the development of environmental law, the concept of international law is not ready for transformation. In overcoming this problem, states should make the best by using the role and existence of NGOs, and, in the area of environmental law, with joint efforts, continue the development of this branch of law.
References
Алавук Маријана, „Остваривање људских права у оквиру примене Архуске конвенције у Републици Србији“, Архуска конвенција у праву и пракси Републике Србије (ур. Славко Богдановић), Нови Сад 2012, 27-44.
Brown Weiss Edith, “Establishing Norms in a Kaleidoscopic World”, The Hague 2020.
Bohman Brita, „Legal Design for Social-Ecological Resilienceе“, Cambridge 2021.
Vu Hong Tien, Matthew Blomberg et al., „Social Media and Environmental Activism: Framing Climate Change on Facebook by Global NGOs“, Science Communication 1/2021, 91-115.
Вучић Михајло, „Уводна разматрања“, Недржавни актери у међународном праву (ур. Михајло Вучић), Београд 2020, 7-32.
Giorgetti Chiara, “The Role of Nongovernmental Organizations in the Climate Change Negotiations”, Colorado Journal of International Environmental Law and Politicy 1/1998, 115-137.
Горданић Јелица, „Положај невладиних организација у међународном праву“, Недржавни актери у међународном праву (ур. Михајло Вучић), Београд 2020, 193-223.
Даниловић Немања, „Међународне организације и њихова улога субјеката међународног права“, Мегатренд Ревија, 2/2019, 95-114.
Јарић Иван, „Доступност информација о животној средини- с посебним освртом на активну доступност и развој инфрмационих система“, Архуска конвенција у праву и пракси Републике Србије (ур. Славко Богдановић), Нови Сад 2012, 45-65.
Конвенција УН о борби против дезертификације у земљама са тешком сушом и/или дезертификацијом, посебно у Африци (United Nations Convention to combat desertification in those countries experiencing serious drought and/or desertification, Particularly in Africa), усвојена 14 октобра 1994. године, ступила на снагу 26. децембра 1996. Република Србија је чланица ове конвенције („Службени гласник Републике Србије“, бр.102/07).
Lapaš Davorin, Međuregionalne organizacije – suvremeni sudionici međunarodnopravnih odnosa ili novi subjekti međunarodnog prava: Ima li razlike?, Zbornik radova Pravnog fakulteta u Splitu, 2/2016., 413-438.
Nasiritousi Naghmeh, “NGOs and the environment”, Routledge Handbook of NGOs and International Relations (ed Thomas Davies), London 2019, 329-342.
Nijman Janne E., “Non-state actors and the international rule of law: revisiting the ‘realist theory’ ofinternational legal personality”, Non-state actor dynamics in international law: from law-takers to lawmakers (eds. Math Noortmann and Cedric Ryngaert), London and New York 2010, 91-124, 93.
Оквирна конвенција Уједињених нација о промени климе (United Nations Framework Convention оn Climate Change- UNFCCC), усвојена 9. маја 1992, ступила на снагу 21. марта 1994. U.N.T.S. Република Србија је чланица ове конвенције (Службени лист СРЈ – Међународни уговори бр. 2/97).
О’Neill Kate, “Architects, agitators, and entrepreneurs: international and nongovernmental organizations in global environmental politics”, The Global Environment:Institutions, Law, and Policy (eds Regina S. Axelrod, S. Van Deveer), Washington DC 2014, 26-52.
Петровић Жељко, „Међународни субјективитет у условима глобализације“, Зборник радова са међународне научне конференције Медији и економија, Бања Лука 2021, 205-213.
Протокол из Кјота уз Оквирну конвенцију Уједињених нација о промени климе (The Kyoto Protocol to the United Nations Framework Convention on Climate Change), усвојен 11. децембра 1997, ступио на снагу 16. фебруара 2005. 2303 U.N.T.S. 162. Република Србија је прихватила протокол 24. септембра 2007. године.
Raustiala Kal, “States, NGOs, and International Environmental Institutions”, International Studies Quarterly 41, 1997, 719-740.
Rietig Katharina, „The Power of Strategy: Environmental NGO Influence in International Climate Negotiations“, Global Governance, 22 2016, 269-288.
Reparation for Injuries Suffered in the Service of the United Nations, Advisory Opinion, [1949] ICJ Rep 174, Саветодавно мишљење Међународног суда правде о накнади штете претрпљене у служби Уједињених нација [1949].
Schofer Evan, Longhofer Wesley, “The Global Rise of Nongovernmental Organizations”, The Nonprofit Sector (eds. Walter W. Powell, Patricia Bromley) Stanford, California 2020, 603-617.
Стокхолмска конвенција о дуготрајним органским загађујућим супстанцама (Stockholm Convention on persistent organic pollutants), усвојена 22. маја 2001. године, ступила на снагу 17. маја 2004. 2256 U.N.T.S. 119. Република Србија је чланица ове конвенције („Службени гласник Републике Србије“, бр. 42/09).
Tarlock Dan, „The Role of Non-Governmental Organizations in the Development of International Environmental Law“, Chicago-Kent Law Review, 1/1992, 61-76.
Taylor Prue, An Ecological Approach to International Law: Responding to the Challenges
of climate change, London, 1998.
Тодић Драгољуб, „Недржавни актери и управљање заштитом животне средине“, Недржавни актери у међународном праву (ур. Михајло Вучић), Београд 2020, 120-151.
United Nations General Assembly, Report of the World Commission on Environment and Development: Our Common Future. A/42/427, Генерална скупштина Уједињених нација, Извештај Светске комисије за животну средину и развој из 1987. године “Наша заједничка будућност”.
United Nations Conference on Environment & Development Rio de Janerio, Brazil, 3 to 14 June 1992 Agenda 21. Доступно на: https://sustainabledevelopment.un.org/content/documents/Agenda21.pdf.
Charnovitz Steve, „Nongovernmental Organizations and international Law“, The American Journal of International Law, 2/2006, 348-372.
Clap Jennifer, “Toxic Exports: The Transfer of Hazardous Wastes from Rich to Poor Countries”, New York 2010.
Willets Peter, “What is a Non-Governmental Organization?”, Output from the Research Project on Civil Society Networks in Global Governance, City University London, 2003. Accessed from http://www.staff.city.ac.uk/p.willetts/CS-NTWKS/NGO-ART.HTM.
Yamin Farhana, “NGOs and International Environmental Law: A Critical Evaluation of their Roles and Responsibilities”, Review of European, Comparative & International Environmental Law 2/2002, 149-162.
Yamin Farhana, Joanna Depledge, “The International Climate Change Regime- A Guide to Rules, Institutions and Procedures”, Cambridge 2004.