КОНВЕНЦИОНАЛНА УПОТРЕБА ПОЉОПРИВРЕДНОГ ЗЕМЉИШТА И ИМИСИЈE ГЕНЕТСКИ МОДИФИКОВАНИХ ОРГАНИЗАМА
Abstract
Апстракт: Право својине више не даје власнику пуну слободу у погледу употребе ствари. Нарочито када се ради о значајним ресурсима као што је пољопривредно земљиште. Право својине је данас privilegia odiosa. У највишим правним актима и законима више земља, као и у пресудама Суда правде ЕУ, наглашава се да оно није апсолутно и да има одређену социјалну функцију. Власник је дужан да земљиште употребљава и да то чини на конвенционални начин. Конвенционално би, по логици ствари, требало да буде само оно што је прихваћено од стране шире друштвене заједнице као корисно и разумно. Међутим, у савременом свету није увек тако. Под конвенционалном пољопривредом се подразумева интензивна производња биљака уз примену вештачких ђубрива и хормона раста, пестицида, фунгицида и инсектицида и других хемијских средстава. У САД и неким другим земљама под исти правни режим се подводи и производња биљака чија је ДНК измењена техникама генетског инжењеринга (ГМО). Са друге стране, традиционална, органска пољопривреда се третира као изузетак и за њу важе посебна, рестриктивнија правила.
Цивилизација је очигледно доспела у апсурдну ситуацију. Нормалним се сматра оно за шта се поуздано зна да је у многим сегментима штетно и дугорочно неодрживо (конвенционална пољопривреда), толерише се оно за шта се не зна поуздано да ли је и до које мере штетно (ГМО пољопривреда), а изузетком се сматра оно за шта се поуздано зна да није штетно, односно да је најмање штетно (органска пољопривреда).
Од тога да ли се производња ГМ биљака третира као конвенционална зависи да ли су имисије и емисије ГМО са одређене непокретности допуштене или недопуштене, односно, да ли ће се власник или корисник земљишта сматрати одговорним за сметање и, евентуално, штетене последице које наступе услед контаминације окружења. У првом делу овог рада размотрено шта се у упоредном праву подразумева под конвенционалном употребом. Други део рада је посвећен имисијама генетски модификованих организама.
У Србији је забрањена производња ГМ биљака. Међутим до контаминације окружења може доћи у случају када власник или корисник пољопривредног земљишта поступи супротно забрани. Тада се отвара низ питања на која традиционални институти грађанског права не дају потпуне и сасвим прецизне одговоре.