ПРЕТОР НЕ ШТИТИ КУКАВИЦЕ: О ДВОСТРУКОМ КАРАКТЕРУ ПРИНУДЕ У РИМСКОМ И САВРЕМЕНОМ ДОМАЋЕМ ПРАВУ

Abstract

О принуди, која је, у нашем правном систему, институт приватног и јавног права, дефинисана Законом о облигационим односима и Кривичним закоником Републике Србије, у домаћим оквирима није се довољно писало. У раду се настоји да се правноисторијски, упоредноправно и социјално-политички, али и нормативно, ослањајући се на филолошку анализу текстова, осветли и анализира овај прилично контроверзан правни институт. При том, основна намера аутора је двојака.

Прво, тежи се детаљном представљању настанка и развоја ове правне установе у римском праву, уз неопходно истицање друштвено-политичких околности које су до тога довеле. Аутор потом проблематизује питање консензуса, као темељног елемента за настанак уговора и односа унутрашње и изјављене воље, критикујући доминантан став у романистици да је у класичном римском праву преовлађивало начело coactus voluit tamen voluit. Истовремено, посебну пажњу посвећује условима под којима оштећена страна може користити инструменте заштите. При том инсистира на објективизираној улози страха као једног од најважнијих услова постојања принуде и нуди аргументе у прилог тези да је већ римско право успоставило начело оправданог страха, које је савремено право доследно усвојило. Аутор настоји и да укаже на међусобни однос механизама заштите од принуде у римском праву, истичући тезу да реституције и тужба нису функционисале одвојено, већ да је тужба имала реститутивну улогу.

Друго, у нормативној анализи института принуде у савременом домаћем праву, аутор покушава да повуче линију утицаја између решења римске јуриспруденције и домаћег законодавства, истичући бројне и видљиве примере ове рецепције. Истовремено се указује на двоструки карактер принуде, у римском праву као мане воље и приватног преторског деликта, а у домаћем као јавноправног и приватноправног института.

Рад представља још један прилог ауторовој тежњи да се римско право посматра као жив, динамичан и актуелан систем, који, у савременим настојањима  хармонизације правног система Европске уније, може још увек бити од користи.