ТУМАЧЕЊЕ ПРАВА У СКЛАДУ СА ПРАВИЧНОШЋУ У РИМСКОМ ПРАВУ

Abstract

Примена принципа правичности у тумачењу права даје могућност да се узимањем у обзир околности конкретног случаја одступа од уопштено формулисане правне норме, а ако се ове околности често јављају и да се она модификује. У овом раду пратимо примену и утицај принципа правичности на развој права у току римске историје. Уопштено можемо закључити да је примена овог принципа у преткасичном римском праву путем активности претора, преткласичних правника и судија, захваљујући увођењу iudicia bonae fidei, довела до разбијања строгих форми старог ius civilea и до усклађивања права са потребама републиканског друштва. У класичном периоду то је био задатак од стране принцепса овлашћених јурисконсулта да путем responsa или као чланови принцепсовог савета у виду принцепових рескрипата дају тумачења у складу са правичношћу. Мада се ово тумачење одвијало под царском контролом, имајући у виду да се оно односило на ситне свакодневне приватно правне проблеме грађана, у овом периоду су применом правичности разрађена она правно техничка правила приватно правних института, која су и дан данас у примени. У посткласичном периоду, обзиром на општу кризу у римском друштву, као општи интерес (utilitas publica) био је одређен очување царства. Услед тога посткласични правници нису више имали могућност креативног тумачења права, а почев од времена Константина, издавање и контрола правичне примене рескрипата, који су се сада односили на привилегије изузећа од разних терета и обавеза, била је резервисана за самог цара. Најзад, Јустинијан је и изричито навео да је цар једини не само стваралац него и тумач права. Шта је правично одређивао је цар у складу са хришћанском идеологијом и општим интересом Царства.