Допуштеност једностраног повећања камате у уговорима о кредиту у праву Србије

Sažetak

Економска криза, која је 2008. године добила светске размере и захватила и Србију, знатно је отежала отплату кредита индексираних у страној валути, тада пре свега у швајцарским францима. Растући број кредита са чијом отплатом су дужници били у доцњи неминовно је довео до повећања броја судских поступака у којима су корисници кредита покушавали да постигну проглашење уговора о кредиту ништавим. У овим поступцима судови су морали да заузму став у вези са неким типским одредбама у уговорима о кредиту или банкарском праксом коју су корисници кредита сматрали недопуштеним. У највећем броју случајева судови су непоштеном проглашавале одредбу у уговору о кредиту на основу које је банка имала право да накнадно, тј. по закључењу уговора, и једнострано, тј. без сагласности корисника кредита, промени (редовно повећа) каматну стопу с дејством за преостали период у отплати кредита, као и одредбу која је омогућавала банци да исплату и отплату кредита обрачунава по различитим курсевима: исплату кредита по куповном, док рате отплате кредита по продајном курсу. Ове непоштене одредбе уговора о кредиту без сумње постојале су у банкарској пракси и пре избијања економске кризе, али су потешкоће у отплати кредита проузроковане кризом биле друштвени чинилац услед којег су доспеле у видокруг судова.

У овом раду је предмет анализе реакција најпре судске праксе, а након тога и законодавца, на праксу уговарања клаузуле у уговору о кредиту која овлашћује банку да варијабилну каматну стопу накнадно и једнострано повећа. Примену ове клаузуле су банке редовно условиле значајним променама на међународном финансијском тржишту или променама у условима финансирања, док је у неким случајевима услов њене примене једноставно била промена пословне политике банке или потреба да банка послује са добити. У питању су околности на које корисник кредита никако не може да утиче, а већином су околности на које је банка могла да утиче, односно да их у време закључења уговора узме у обзир, или околности које спадају у сферу њене контроле, односно за које она сноси пословни ризик.

Једнодушни став судске праксе, како у вези са уговорима о кредиту у којима се на страни корисника кредита појављује потрошач, тако и у онима у којима се у том својству налази правно или физичко лице које се не квалификује као потрошач, је да су овакве одредбе ништаве, јер су противне начелу савесности и поштења и начелу једнаке вредности узајамних давања, с једне, као и због тога што чине предмет уговора неодређеним, с друге стране. Судови, међутим, због овакве клаузуле готово никада не проглашавају уговор у целини ништавим, већ примењују институт делимичне ништавости. До усвајања Закона о заштити корисника финансијских услуга 2011. године судови су одлуку о делимичној ништавости заснивали на правилима општег уговорног права према Закону о облигационим односима. Закон о заштити корисника финансијских услуга изричито забрањује модификацију варијабилне каматне стопе позивом на промену пословне политике или на интерне акте банке и прописује да се као променљиви елементи варијабилне каматне стопе могу уговорити само елементи (подаци или индекси) који се званично објављују, односно елементи на које ниједна страна не може да утиче једностраном изјавом воље. Овим је уговарање клаузуле која овлашћује банку да накнадно и једнострано повећа каматну стопу у уговорима о кредиту, коју су банке често примењивале и случајевима када то економски није било оправдано, постало и законом забрањено.