REDOVNI PRAVNI LEKOVI PO ODREDBAMA PARNIČNOG ZAKONODAVSTVA IZ 1853. I 1860. GODINE

Sažetak

Autor u radu vrši istorijskopravnu analizu odredaba Zakonika o građanskom sudskom postupku iz 1853. i 1860. godine koje se odnose na redovne pravne lekove. Kako se radilo o materiji koja ranije nije bila zakonski regulisana, ubrzo su usledile brojne izmene i dopune prvobitnih normativnih rešenja koje su razmotrene i upoređene sa izvornim tekstom odgovarajućih zakonskih odredaba. Obrađena su i pravila o nadležnosti Apelacionog, Kasacionog i Vrhovnog suda sadržana u sudskim ustrojstvima. U pogledu redovnih pravnih sredstava, detaljno su analizirane njihove vrste, broj, rokovi za izjavljivanje, uslovi pod kojima su dozvoljeni pravni lekovi, dopuštenost iznošenja novih činjenica i dokaza u njima, obaveza njihovog dostavljanja protivnoj stranci na odgovor, karakter sudskih odluka donetih povodom izjavljenih pravnih sredstava. Izmene prvobitne zakonske regulative iz 1853. godine ukazuju na tendenciju smanjivanja broja sudskih instanci, redukovanja broja pravnih lekova i uslova pod kojima se mogu izjaviti. Naime, u praksi se vrlo brzo pokazalo da je sudska organizacija suviše razgranata i sistem ostvarivanja pravne zaštite isuviše složen, što je komplikovalo, usporavalo i poskupljivalo postupak. Zato je u narednom procesnom zakoniku iz 1860. godine predviđena samo jedna žalbena instanca – Apelacioni sud i jedan redovan pravni lek – žalba (nezadovoljstvo).