СВОЈИНСКИ ОДНОСИ И ПРАВО НА ВОДУ У ЕПОХИ МАСОВНИХ МИГРАЦИЈА

Sažetak

Вода је у прошлости дуго третирана као опште добро које треба да буде доступно свим припадницима друштвене заједнице. Међутим, временом су се околности мењале. Појава и постуно јачање индивидуалне својине, утицали су на трансформацију друштвених односа који су настајали у вези са коришћењем водних ресурса. Власници непокретности које су биле у непосредној вези са извориштима, овлашћени су да по принципу првенства користе воду за своје потребе и потребе свог домаћинства (prior tempore, potior iure). Према традиционалном схватању, суседи су били дужни да се уздрже од коришћења воде, све док он не намири своје потребе, у границама тзв. редовне (нормалне) употребе. По истој логици, привилеговани власник непокретности је такође могао да захтева и од свих трећих лица да га не ометају у коришћењу водних ресурса (ius excludendi tertii). Наиме, овлашћење коришћења воде је било акцесорне природе и припадало је корпусу права својине, које је, као апослутно, деловало према свима (erga omnes). Касније је установљено, неакацесорно (самостално), преносиво право на коришћење водних ресурса чији носилац може бити држава, локална заједница, приватно правно лице и појединац, независно од тога да ли је власник непокретности која је у вези са извориштем или не.

У међувремену је дошло до значајних промена у схватању права својине. Оно се више не сматра апсолутним, у изворном смислу. У уставима неких земаља и одлукама највиших националних и наднационалних судова пише да својина има социјалну функцију и да се може ограничити у јавном интересу. У том смислу и овлашћење коришћења водних ресурса може бити ограничено у интересу друштвене заједнице, а како показује пракса појединих земаља, и у интересу других појединаца и приватних правних лица. О томе, између осталог, сведоче различити облици јавно-приватног партнерства.

Право власника непокретности да користи водне ресурсе додатно може бити ограничено признавањем универзалног људског права на воду. У вези са тим, у правној теорији постоје бројне недоумице. Најзначајнија је свакако она која се тиче постојања универзалног људског права на воду. Неки сматрају да оно не постоји, али да је у настајању. Други мисле да је имплицитно садржано, односно, да се изводи из постојећих људских права, а има и оних који сматрају да је то право sui generis. У раду су анализирани документима Уједињених нација и  Савета Европе, пракса Европског суда за људска права и правна регулатива Републике Србије, који се односе на ту проблематику.

Увођење универзалног људског права на воду има посебан значај у времену у ком живимо. За то постоје два важна разлога. Први представља могућност хоризонаталне примене људских права у грађанскоправним односима (конституционализација), која може довести до сужавања права својине у интересу других лица. Други представљају масовне миграције које су последица климатских промена, глобалног загревања и несташице воде. У таквим околностима треба утврдити адекватну правну политику, засновану на свеобухватним научним истраживањима, и донети одговарајућу правну регулативу.