НАЧЕЛО СУПСИДИЈАРНОСТИ И ЊЕГОВА ПРИМЕНА У ПРАВУ ЕВРОПСКЕ УНИЈЕ

Sažetak

Сажетак: Начело супсидијарности изражава идеју да се вишем нивоу или широј заједници препушта само оно што се може боље и ефикасније остварити него на нижем нивоу власти. Преузето из уставног права појединих држава чланица, ово начело ушло је без изричитог помињања у примарно право Европских заједница као руководни принцип у области заштите животне средине. Са оснивањем Европске уније начело супсидијарности је доживело значајан развој постајући како политички принцип њене организације, тако и руководеће начело у вршењу овлашћења која немају искључиви карактер. Лисабонски уговор задржава субсидијарност у оба ова вида, али проширује домен њене примене на све области деловања Европске уније, укључујући бивши други и трећи стуб. У исто време успостављају се механизми који омогућавају имплементацију и стални надзор над применом начела супсидијарности у поступку усвајања законских аката. Ради се заправо о механизму који обезбеђује ex ante контролу, односно систем раног упозоравања у који су укључени национални парламенти држава чланица. С друге стране, правосудну или ex post контролу врши Суд правде у поступку оцене законитости легислативних аката поводом поднетих тужби за поништај због повреде начела супсидијарности. Као овлашћени тужиоци у овом поступку, поред држава чланица, појављују се национални парламенти, њихови домови или Комитет региона.