Критеријуми за одлучивање о вршењу родитељског права после развода брака у теорији и пракси

Sažetak

Рад се базира на истраживањима судске праксе о критеријумима за поверавање детета једном родитељу на самостално старање која су спроведена пре 30 година, пре 10 година и у новије време. Истраживања су спроведена у судовима у Новом Саду и Суботици. Такође, у раду је проучено релевантно законодавство, почевши од закона који су важили пре II Светског рата до данас. Основни закључци рада, који су добијени упоређењем резултата ранијих истраживања са новијим, су да се деца много чешће поверавају мајкама на самостално старање, те да су критеријуми за поверавање слични. Најучесталији критеријум је споразум родитеља, који суд углавном безрезервно прихвата, не утврђујући да ли је споразум у најбољем интересу детета. Разлика постоји у позивању на критеријум најбољи интерес детета, који је добио на значају доношењем Породичног закона 2005. године, јер овај Закон први пут експлицитно регулише најбољи интерес детета, као правни стандард. Када се посматра жеља детета као критеријум, подаци показују еволуцију судске праксе која иде у позитивном правцу, јер се све више уважава жеља детета као критеријум за поверавање. Када се ради о критеријумима за поверавање детета оцу, примећено је да постоји  разлика у старијем и новијем истраживању, која се огледа у томе што је суд раније придавао велики значај помоћи коју је отац имао од своје мајке, док је данас та чињеница изгубила значај. Утврђивање и уважавање жеље детета у много већем броју случајева, те уочен став суда о равноправности мајке и оца као родитеља, у смислу критеријума за поверавање детета једном родитељу на самостално старање, сматрамо позитивним помаком и надамо се да су то трендови у којима ће судска пракса ићи и даље у будућности.