ЗЛОУПОТРЕБА И ПРИВАТИЗАЦИЈА ДРЖАВНЕ МОЋИ У ПОЗНОМ ПЕРИОДУ РИМСКЕ ИМПЕРИЈЕ, КАО ЈЕДАН ОД РАЗЛОГА ПРОПАСТИ РИМСКОГ ЦАРСТВА

Sažetak

Овај рад је наставак приче о политичкој корупцији у римској империји.  Крајем принципата и почетком домината промењен је облик владавине; најпре принцепси, па потом императори, постали су апсолутни господари или деспоти. У том периоду, историја нам пружа низ примера владавине корумпираних, окрутних владара, чија је ''разулареност коначно довела до пада Римског царства''.  Император је постао једини и искључиви господар целе државе: био је законодавац, шеф извршне власти, врховни судија, главни командант војске. У формално правном погледу власт императора је била неограничена јер је он био ''Господар и Бог'' (Dominus et deus). Држава више није била  res publica (јавна ствар) већ је постала res privata (приватна ствар) императора. Императору је помагао разгранати чиновнички апарат, чија је најважнија карактеристика била безрезервна лојаланост императору; он их је постављао и смењивао по својој вољи. На страну то, што је била често евидентна нестручност ових органа који су у непосредном контакту са грађанима, ширили страх, својом самовољом, подмитљивошћу, грубошћу. Полибијеве речи да ''демократија пропада, када власт народ учини подмитљивим и лакомим'', посебно је карктеристична за овај период, али на желост, није изгубила на актуелности ни данас. Император као законодавац доноси законе који њему одговарају. Тацитова мисао: ''што више закона, искваренија држава'', долази до пуног изражаја.