Начела политике заштите животне средине у праву Европске уније

Sažetak

Широки дијапазон директива и уредаба Европске уније којима је циљ заштита животне средине заснива се на неколико основних начела, која се традиционално деле на начела политике заштите животне средине и начела спровођења заштите животне средине. У претходну групу спадају начело одрживог развоја и начело високог степена заштите, док у потоњу начело супсидијарности и пропорционалности, начело интегрисаности, начело предострожности, начело превентивног деловања, начело отклањања еколошке штете на извору њеног настанка и начело „загађивач плаћа“.

У овом раду су предмет анализе само начела политике заштите животне средине, тј. начело одрживог развоја и начело високог степена заштите животне средине.

Садржина начела одрживог развоја није утврђена у примарним и секундарним правним изворима Европске уније, већ у политичким актима међународне и комунитарне природе. Дефинише се као развој којим се задовољавају потребе садашње генерације, без угрожавања способности будућих поколења да задовоље сопствене потребе. Основни проблем у тумачењу овог начела налази се у утврђивању мерила на основу којег се поједине делатности квалификују као облици развоја којима се угрожава или не угрожава способност будућих генерација да задовоље своје потребе, као и пројекција потреба будућих поколења.

Ни начело високог степена заштите животне средине није једноставније за тумачење. Једини елементи за утврђивање његове садржине, који се чине неспорним и опште усвојеним, су да се овај стандард не односи на највиши могући ниво заштите уопште и да се, као мерило утврђивања високог степена животне средине, узму стандарди земаља које имају развијену заштиту животне средине, како чланица Европске уније, тако и оних које то нису.

Највећа слабост оба начела, која им одузима готово сву правну садржину, те и могућност непосредног правног санкционисања, је да осим еколошких елемената садрже и економске и социјалне. Аутор сматра исправним став усвојен у доктрини да би се уклањањем или релативизовањем значаја њихових економских и социјалних компоненти, односно јачањем еколошке компоненте, начело одрживог развоја и начело високог степена заштите животне средине могла да постану правила са непосредном правном санкцијом, тј. могућношћу да Суд правде Европске уније поништи директиву или уредбу органа Уније која није у складу са њима.