ЉУДСКО ДОСТОЈАНСТВО КАО ДРУШТВЕНА И ПРАВНА ВРЕДНОСТ

Sažetak

Размотрена је његова готово инфлаторна и неодређена употреба. Изгледа да је пре реч о регулативном принципу него о општем појму са стандардизованим значењем. Истичу се његова филозофска, теолошка, правна и биоетичка димензија. Принцип људског достојанства је конституишући не само за морал него и за савремено друштво, у темељу је како природног тако и позитивног права као и у средишту биоетичких расправа. Наспрам његове раније аристократске (сталешке) употребе, анализирана су му филозофска значења као човештва, особено људског, умног, слободног самоодређења човека (Цицерон, Аквински, Мирандола, Кант) и демократска, утемељујућа значења у многим међународним документима и уставима појединих земаља, у којима се понегде налази на самом њиховом почетку. Осим унутрашње испитивана је и његова спољашња димензија (природни и друштвени услови). Правне гаранције за људска права су од кључног значаја за остварење људског достојанства али принуда која је својствена праву може да га угрози као правну вредност. Право на казну се може посматрати и као поновно успостављање људског достојанства. Постоји природно достојанство, једнако за све људе, и друштвено достојанство, у коме су још видљиве разлике и неједнакости. У еколошким и биоетичким расправама појавиле су се критике појма људског достојанства као антропоцентричне вредности. Почело се говорити о достојанству свега Створеног, достојанству природе и праву природе. Достојанство је нова парадигма која квалитативно друкчије структурише нашу слику државе и права, целог друштва али и човека и природе.