Пристанак лица да буде донор органа након смрти у српском праву

Sažetak

Сажетак: Трансплантација органа представља често једини начин за ефикасно лечење неких болести. Према садашњем законском решењу, да би се орган умрлог лица могао користити за пресађивање, неопходно је да је умрли за живота за то дао писмени пристанак (модел претпостављене забране). Под одређеним условима, тај пристанак могу да дају и блиски сродници умрлог ако се он за живота није томе изричито успротивио.Оваквим законским решењем не врши се ефикасна алокација оскудног добра, и стварају се велики друштвени трошкови. Када би законодавац прихватио модел претпостављене сагласности, створила би се прва претпоставка за ефикаснију алокацију и повећање друштвеног благостања. У првом делу рада представља се правни оквир за донирање органа у Републици Србији. У другом делу се образлаже проблем недовољне понуде органа. Трећи део рада говори о покушајима да се подигне ниво понуде органа кроз промоцију трансплантације.У четвртом делу пореде се ефекти различитих правних решења, и то модела претпостављене сагласности и претпостављене забране. Пети део анализира кривичноправну заштиту у области трансплантације органа и њене ефекте на постенцијалне доноре.