О целисходности законског уређења фидуцијарног преноса својине у праву Србије

Sažetak

Позитивно право Србије не уређује фидуцијарне преносе својине. Само је фидуцијарна цесија ради обезбеђења уређена у Закону о облигационим односима. У пракси се закључује углавном једна врста фидуцијарног правног посла, фидуцијарни пренос својине ради обезбеђења потраживања. Судска пракса је готово јединствена у ставу да овакве уговоре треба сматрати ништавим (у целини, или делимично), углавном због повреде забране lex commisoria, мада се могу наћи и одлуке у којима се ништавост фидуцијарног правног посла образлаже недопуштеношћу каузе уговора. Чак и у оним ретким одлукама у којима се споразум страна о фидуцијарном преносу својине не проглашава ништавим, не признаје се фидуцијарна својина, те се његово правно дејство, заправо, изједначава са правним дејством залоге. У доктрини је детаљно расправљано питање допуштености фидуцијарног преноса својине ради обезбеђења потраживања. Већина, под утицајем става Драгољуба Аранђеловића, сматра да овај уговор треба сматрати не само допуштеним (јер се не противи некој законској забрани, нити јавном поретку), већ и потребним (јер омогућава већи степен заштите интереса повериоца од залоге). Супротан став је заузео Андрија Гамс, који је истицао да се европско-континентално право одликује складом између економске садржине и правне форме правних института, чему фидуцијарни правни послови по својој природи противрече, те их не би требало допустити у савременом праву.

У овом раду се заузима став да је позитиван став домаће доктрине према фидуцијарном преносу својине ради обезбеђења настао углавном у периоду у којем није постојао адекватни правни механизам за залагање покретних ствари, уз задржавање ствари у државини дужника. Аутор сматра да усвајањем Закона о заложном праву на покретним стварима уписаним у регистар 2003. године престаје та, иначе врло оправдана, потреба да се фидуцијарни пренос својине ради обезбеђења уреди у нашем праву, односно да се призна од стране судова. Међутим, други облик овог правног посла, фидуцијарни пренос својине ради управљања туђом имовином било би целисходно уредити у нашем праву, у виду општег правног института. У овом смислу, савремени концепт траста из англосаксонског права сматра примереним начелним моделом. Траст се у тој мери показао у савременом англосаксонском праву да се у неким развојним пројектима у европском грађанском праву, упркос суштинским појмовним разликама између ове две правне културе, нуде модел-правила помоћу којих би се он могао инкорпорисати у европско-континентално право, па тако и у наше.