МАРКО АУРЕЛИЈЕ – ИДЕЈЕ ПОСЛЕДЊЕГ ВЕЛИКОГ СТОИКА КАО ОСЛОНАЦ РАЗЛИЧИТИХ ПРИРОДНОПРАВНИХ УЧЕЊА

Sažetak

У литератури су мишљења о Марку Аурелију веома различита. Она се крећу од аутора који Марку Аурелију у потпуности негирају статус стоичког филозофа, преко оних умеренијих, који га виде првенствено као цара коме је стоичка филозофија била само лична (животна) филозофија, до оних који га доживљавају као последњег истакнутог стоика.

Због тога се на почетку рада испитује оправданост обележавања Аурелија као цара-филозофа. Аутор настоји да Аурелија позиционира првенствено као филозофа, а тек на другом месту као императора.

Централни део рада је посвећен анализи утицаја мисли Аурелија на каснију природноправну мисао. Аутор налази да су његове идеје делимично реципиране (и коришћене у мери у којој одговарају) од стране различитих, чак и супротстављених природноправних учења (хришћанског и рационалистичког). У тој чињеници аутор налази доказ да је Аурелије заиста велики стоички филозоф који је у свом учењу успео да направи мост између онога што се на први поглед чини немогућим – вере и разума.

Аутор у раду анализира живот и дело Аурелија, његовe домете у стоичкој филозофији, утицај који је имао како на средњовековно хришћанско природноправно учење, тако и на нововековну рационалистичку природноправну мисао. Аутор нарочито истиче начин на који Марко Аурелије је успевао да помири непомирљиво – веру и разум и заузима став да је примереније називати га филозоф-цар.