Прекид касне трудноће у праву Србије и упоредном европском праву[

Sažetak

Сажетак: Прекид касне трудноће изазива недоумице правне, али и медицинске, те етичке природе, с обзиром на развијеност плода и компликованост медицинске процедуре. Правни режим прекида касне трудноће обухвата посебне услове који треба да буду испуњени да би се касна трудноћа могла прекинути. Ради се о постојању законом предвиђених индикација, те о посебној процедури која претпоставља добијање дозволе за прекид трудноће од законом одређеног тела. Универзална дефиниција касне трудноће не постоји у законским текстовима европских земаља. Ипак, граница од 24 недеље, као временски оквир после кога се трудноћа сматра касном наводи се у законодавству Холандије, те у литератури Велике Британије. Иако се не означава као касна трудноћа, у Чешкој Републици и Финској предвиђено је да је  24 недеља старости плода горња граница за прекид трудноће.

У домаћем праву разликује се прекид трудноће до 10 недеља када је он могућ по захтеву труднице, од 10 до 20 недеља када о прекиду одлучује конзилијум лекара и од 20 недеља када о прекиду одлучује етички одбор. У домаћем праву није направљена разлика у потребним индикацијама у зависности од висине трудноће. Аутор предлаже измену законских решења у том смислу,  предлажући да  се горња граница за прекид трудноће на захтев труднице, помери на 12 недеља, да се направи разлика у индикацијама које треба да постоје када се ради о трудноћи преко 12 недеља до 24 недеље и преко 24 недеље. Трудноћа преко 24 недеље би се тако, сматрала касном трудноћом, која би се могла прекинути у заиста само изузетним ситуацијама.

[1] Рад је резултат истраживања на пројекту Правног факултета у Новом Саду „Теоријски и практични проблеми у стварању и примени права (ЕУ и Србија)“.