УСТАВ РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ И РАЦИОНАЛИЗОВАНА ДЕЦЕНТРАЛИЗАЦИЈА

Sažetak

Рационализована децентрализација је група правних и политичких елемената који се иначе појављују у уставној пракси и конституционаној теорији али нису класификовани у посебну категорију. Имајући у виду историјско и уставно искуство Србије, намера аутора је била да определи могуће елементе који би децентрализацију довели до нивоа рационалног и функционалног деловања. Рад је имао и намеру да покаже мањкавости непотпуне децентрализације и осврне се на одређена решења која су у Србији, због неуједначености и недовршености вертикалне организације, стварали дефицит у државној структури, дисфункционалне поремећаје у надлежностима и производили негативне политичке процесе.

У уводном делу рада дат је кратак преглед проблема који су историјски настајали у Србији, а нарочито од увођења вишепартијског система уставом из 1990.године. Други део је посвећен анализи уставних решења важећег Устава и покушаја да се у деловим који се односе на покрајинску и територијалну аутономију идентификују елементи рационализоване децентрализације. Трећи део рада посвећен је изабраним примерима децентрализација појединних европских држава које за сврху имају заштиту националних мањина и етничких заједница, а четврти део анализира поједине теоријске недоумице везане за децентрализацију као и класификације региона који се у теорији могу сусрести. На крају, закључна разматрања посвећена су покушају да се одреди што већи број елемената, које би један устав, пре свега будући устав Републике Србије морао да садржи како би вертикална организација власти могла носити обележја рационализоване децентрализације.