ДЕТЕРМИНИСАЊЕ АРХИТЕКТОНСКОГ СКЛОПА ПРЕМА ИНФРАСТРУКТУРНИМ ПРИНЦИПИМА
Sažetak
Данас, у оквирима неолибералног тржишта 21. века, архитектура је постала инструмент капитала, захтевајући минималне инвестиције, а максималне просторне и енвајронменталне перформансе. Константне друштвено-економске промене које прате брзи развој информационог друштва иницирају нови приступ поимању архитектонског склопа који, вођен тржиштем, постаје програмски нестабилна категорија. Стога, разумевање архитектонског склопа који подразумева однос делова и целине на три основна нивоа: форме, функције (програма и његовог перформанса) и структуре, данас можемо посматрати кроз односе: волумена, програмског опсега и инфраструктуре (која интегрише структуралне и перформативне аспекте).
Почевши од хипотезе да се са друштвено-економским променама мењају и концепције инфраструктуре у процесу пројектовања, као и разумевање могућности постизања промена у архитектонском склопу, успостављен је низ историјских момената развоја: (1)архитектонских алата и метода, (2) норми и препорука везаних за просторну и енергетску ефикасност, (3) разумевања улоге инфраструктуре као свеприсутног елемента у архитектонском склопу. У областима урбанистичког и архитектонског пројектовања успостављена су два појма: инфраструктурно тло и инфраструктурни принципи. Први појам инфраструктуру приближава размери архитектуре, док други означава методе у процесу пројектовања – помоћу којих се врши евалуација просторне ефикасности и капацитета за програмске промене у архитектонском склопу, одређујући однос могућих промена у процесу пројектовања и након реализације пројекта. Стога, неопходан је нов приступ процесу пројектовања који би одредио опсеге програмских трансформација пратећи различите моделе: флексибилности, перформативности или процесног модела, истовремено одржавајући неопходне нивое просторне ефикасности.
Истраживање је показало да стратегије трансформације склопа које зависе од програмских и волуметријских типологија детерминишу пројектно специфичне инфраструктурне принципе − распореде инфраструктурних елемената који се лоцирају и квантификују помоћу основних параметара и индикатора просторне ефикасности. Као полазна тачка за наставак истраживања предложена је теоретска матрица са четири типологије опне (волумена) и три доминантне програмске типологије праћене листама основних параметара просторне ефикасности помоћу којих се могу оквирно одредити њихови инфраструктурни распореди.
Reference
Allen, S. (1999). Points +Lines. New York: Princeton Architectural Press.
Allen, S. (1998). Diagram matter, ANY 23: Data Mechanics for a topological age, New York: ANYcorp.
Arnheim, R. (1977). The Dynamics of Architectural Form. Berkeley and Los Angeles: University of California Press.
Banham, R. (1965). A home is not a house, Art in America, Vol. 2, New York, 1965, pp. 70-79.
Bishop, C. (2006). Participation: Documents of Contemporary art, ed. Claire Bishop Cambridge: MIT Press, pp. 9-18.
Busbea, L. (2007). Topologies: The Urban Utopia in France, 1960-1970. Cambridge: Mit Press, 2007.
De Graaf, R. (2017). Four walls and a roof, Cambridge: Harvard University Press.
Delalex, G. (2006). Go with the flow, Helsinki: University of Art and Design.
Easterling, K. (2014). Extrastatecraft: The Power of Infrastructure Space, New York: Verso.
Zaera Polo, A. (2008). The politics of the envelope - A Political Critique of Materialism, LOG, Vol. 17, pp.76-105.
Jerković – Babović, B., Rakonjac, I., Furundzić, D. (2020). Fluid spaces in a contemporary urban context: questioning the boundary between architecture and infrastructure, SPATIUM, Belgrade: IAUS. pp. 35-43.
Kipnis, J. (1996). Recent Koolhaas, El Croquis 83, 1996, pp. 26-37.
Koolhaas R., Mau B. (2000). SMLXL, Koln: Evergreen, 1997, pp. 335-350
Koolhaas R. (1978). Delirious New York, New York: The Monacelli press.
Koolhaas, R. (2003). Content, ed. Rem Koolhaas, Simon Brown, Koln: Tashen, 2003, pp. 162-171.
Kwinter, S. (2000). in SMLXL, (ed. Koolhaas, R. and Mau, B.), Koln: Evergreen, pp 500.
Latour, B., Yaneva, A. (2005). Give me a gun and I’ll make all the buildings move,
Oxford: Network theory.
Leatherbarrow, D. (2005). Architectures unscripted performativity. In: B, Kolarević (Ed.), Performative architecture beyond instrumentality, Spoon press, pp. 5-19.
Lefebvre, P. (2017). What differences could pragmatism have made? From Architectural effects to Architecture’s consequences, FOOTPRINT, pp. 23-36.
Marx, K. (1859). A Contribution to the Critique of Political Economy, Moscow: Progress Publishers, 1859.
Rabeneck, A., Sheppard, D., Town, P, (1973). Housing Flexibility?, Architectural Design, 43, London: Wiley, pp. 698-727.
Remoy, H. and Van Der Voord, T. (2009). SUSTAINABILITY BY ADAPTABLE AND FUNCTIONALLY NEUTRAL BUILDINGS Paper presented at SASBE 2009, 3rd CIB International Conference on Smart and Sustainable Built Environments, Delft.
Schumacher, P. (2013). Free Market Urbanism - Urbanism beyond Planning, Masterplanning the Adaptive City – Computational Urbanism in the Twenty-First Century, ed. Tom Verebes, New York: Routledge.
Smithson, A. and Smithson P. (1968). Urban infrastructure in: Team 10 Primer, ed. Alison Smithson Cambridge: MIT Press, pp. 48-73.
Spencer, D. (2016). The Architecture of Neo-liberalism, New York: Bloomsbury Publishing, pp.106-121.
Steiner, H, (2005). Architecture of well serviced environment, ARQ, No. 9, pp.133-143.
Tafuri, M. (1980). Theories and History of Architecture. New York: Harper & Row.
Till, J. and Schenider, T. (2005). Flexible housing: opportunities and limits, ARQ, June 2005. pp. 157-166.
Till, J. and Schenider, T. (2005). Flexible housing: the means to the end, ARQ, September 2005. pp. 287-296.
Hensel, M. (2010). Performativity-oriented architecture towards a biological paradigm for architectural design and the built environment. FORMakademisk, 3. pp. 36-56.
Hertzberger, H. (1991). Lessons For Students In Architecture (I. Rike, Trans.) Rotterdam: 010 Publishers.
Hertzberger, H (1991), Diagoon houses, Delft, A&U, pp. 66-71.
Space Management Group, Promoting Spatial Efficiency in Building design, UK, 2006
International Energy Agency (IEA), Energy efficiency requirements in building codes, energy efficiency policies for new buildings, 2008.
