Načelo pružanja efikasne pravne zaštite građanima u postupku izvršenja i dejudicijalizacija izvršne sudske funkcije u korist izvršitelja (primjer prava Srbije)

Sažetak

Повећање ефикасности поступка извршења био је главни мотив увођења извршитеља у право Србије, али и у права држава окружења. Иако су први извршитељи у Србији именовани 2012. године, у теоријској јавности до сада није објављена студија, заснована на научној методологији, о томе да ли је законодавац Србије успио да оствари овај постављени циљ. У процесној теорији се и даље углавном полази од претпоставке да је преношење судских процесних овлашћења на извршитеље допринијело ефикасности поступка извршења, у поређењу са досадашњом (не)ефикасношћу судова. У овом раду, коришћењем методологије ЦЕПЕЈ-а, те утврђивањем статистички значајних корелација појединих варијабли ефикасности, исказаних вриједностима Пирсоновог броја, на примјеру извршитеља именованих на подручју судова у Србији, истражено је да ли је постигнута одговарајућа стопа ажурности извршитеља у поступку извршења, да ли је постигнуто убрзање поступка извршења, те да ли је смањен број неријешених предмета, а који би указивали на њихову ефикасност у поступцима у којима они одлучују о дозволи извршења и спроводе извршење. Утврђене вриједности посматраних варијабли указују на то да законодавац у Србији, увођењем извршитеља, није постигао обећану ефикасност у поступку извршења.