Tuberkuloza bubrega

Sažetak

Tuberkuloza i danas predstavlja značajan zdravstveni problem u svetu, najčešće u zemljama u razvoju. Najugroženiji su imunokompromitovani pacijenti. posebno oboleli od virusa humane imunodeficijencije (HIV). Tuberkuloza urogenitalnog sistema jedna je od najčešćih formi vanplućne tuberkuloze, a najčešće oboleli organ je bubreg. Uzročnici tuberkuloze do bubrega dolaze hematogenim širenjem iz primarnog ognjišta u telu. Tuberkuloza se karakteriše formiranjem patognomoničnih lezija u tkivima – granuloma. Ovi granulomi mogu spontano da se saniraju ili da ostanu stabilni godinama. Do aktivacije bolesti može da dođe u određenim stanjima organizma kada je narušen imunitet. U tuberkulima nastaje centralna kazeozna nekroza i mogu da se razviju šupljine koje razaraju bubrežni parenhim. Proces može da dospe u kolektorni sistem bubrega, čime se formiraju kaverne. Na taj način infekcija može dalje da se prenese na bubrežnu karlicu, a zatim preko uretera do mokraćne bešike. Kao posledica mogu da zaostanu ožiljne promene koje dovode do striktura urinarnih puteva.

U kliničkoj slici su prisutni nespecifični simptomi i znaci, zbog čega tuberkuloza često može da se previdi. Karakteristična je sterilna piurija, a kod obolelih mogu da se jave dizurične tegobe, bol u slabini, hematurija, a u težim slučajevima i opšti simptomi, kao što su povišena telesna temperatura, gubitak telesne mase i noćno znojenje. Dijagnoza se postavlja izolacijom mikobakterije tuberkuloze u kulturi urina na posebno prilagođenim podlogama, kao i upotrebom različitih radioloških metoda, od kojih su najznačajnije intravenska urografija (IVU), kompjuterizovana tomografija (CT) i nuklearna magnetna rezonanca (NMR).

Osnovni vid lečenja je medikamentozni. Antituberkulotici prve linije su izonijazid, rifampicin, pirazinamid i etambutol.

Hirurško lečenje se primenjuje u slučajevima kada je potrebno odstraniti bubreg teško oštećen tuberkuloznim procesom ili radi rešavanja posledične urinarne opstrukcije rekonstruktivnim operacijama.