Разбијање СФРЈ и Србије

Sažetak

У раду се врши рекапитулација процеса разбијања југословенске државе (СФРЈ и СРЈ). Указује
се на кључни фактор у том процесу, а то је воља Запада, оличеног у САД и ЕЗ (ЕУ), којима даље постојање Југославије више није представљало геополитички интерес. Конференције о Југославији, организоване у Бриселу и Хагу, требало је да послуже легитимацији овог циља: нестанку Југославије.
Аутор наглашава то да када Запад није успео до краја да постигне свој циљ политичким решењима, укључио је и НАТО, кроз агресију 1999. године. Претходно је легитимно супротстављање Србије терористичким актима ОВК на својој територији, као унутрашње питање par excelance, проглашено за претњу „миру и безбедности у свету“, те га је Савет безбедности ОУН узео као сталну тему својих седница. Било је сецесионистичких побуна и оружаних сукоба у државама чланицама ОУН и раније, као што их има и данас, али СБ се никад није усуђивао да повреди члан Повеље ОУН да су они у искључивој надлежности држава чланица којих се то тиче. Изузетак је учињен само у случају Србије, иако је одбрана од тероризма ОВК била легална и ограничена само на територију Аутономне Покрајине Косово и Метохија, односно никада није пређена југословенска државна граница. Лажна тврдња Виљема Вокера, шефа мисије ОЕБС за Космет, о почињеном масакру у Рачку, представљала је окидач за започињање агресивног рата против СРЈ. Противправним оглашавањем протектората Косова за тзв. државу албанске националне мањине, Запад је сматрао да је тиме завршио комадање Југославије и Србије. Игнорисао је причу о фениксу који се диже из свог пепела.