MIŠLJENJE O USTAVNOPRAVNIM PITANJIMA KOJA SE POSTAVLJAJU POVODOM OSPORENIH ODREDABA ZAKONA O NACIONALNIM SAVETIMA - Izneto na Javnoj raspravi pred Ustavnim sudom 2. jula 2013. godine -

Sažetak

Srbija je zemlja u čijim granicama živi značajan broj pripadnika drugih naroda, kao što je značajan i broj Srba koji žive van granica Srbije. To je istorijska stvarnost, i to je stvarnost sa kojom ulazimo u Evropsku Uniju. Naš Ustav je uzeo u obzir ovu stvarnost na savremen i napredan način. Omogućio je kolektivna prava i samoupravu manjina u oblastima koje su od značaja za sačuvanje njihovog identiteta. Iz toga proizilazi da pravni sistem postaje složeniji, ali je nesumnjivo, da je taj složeniji pravni sistem i dalje jedinstveni pravni sistem Srbije. Predsednika Republike biraju jednakim pravom glasa svi građani, bez obzira na nacionalnu pripadnost – i to je logično. No logično je i to, da pri izboru uprave jedne manjinske škole posebna prava imaju pripadnici te manjine – a isto treba da važi i za srpske škole van granica Srbije.

Zakon o nacionalnim savetima je u funkciji već tri godine, postala je naša društvena realnost. Prava koja se koriste postala su stečena prava, koja se posebno štite Ustavom. Postala je realnost da nacionalne manjine imaju pravo na samoupravu u oblastima utvrđenim Ustavom.  Kolektivna prava i samoupravu manjina treba, međutim, i shvatiti i razumeti.To ponekad ne sledi automatski. U mnogim oblastima neke stvari su postale očigledne i razumljive, u drugim oblastima još nisu. Ponekad se nedovoljno shvata da škole i kulturne ustanove manjina nisu neko tuđe telo, one su deo Srbije. Čini mi se, da nedovoljno razumevanje te normalnosti dovodi i do postavljanja nekih pitanja, koja se ne postavljaju u situacijama koja su u suštini identična, ali spadaju u oblasti koje su već odavno dobro poznate. Postavlja se, na primer, pitanje,  mogu li nacionalni saveti da imaju nadležnosti, a smatra se prirodnim (što i jeste prirodno) da akademija nauka, advokatske komore, arbitraža, akcionarska društva ili zadužbine imaju nadležnosti. Postalja se pitanje da li predstavlja „ograničenje upravne vlasti“ ako se predviđaju sankcije za slučaj kršenja nekih odredaba ZNS, a ne postavlja se pitanje mogu li se inače postaviti sankcije u slučaju nepoštovanja zakona. Postavlja se pitanje prenosa osnivačkih prava, kao i raznih oblika učešća u odlučivanju, iako je jasno da bez toga nije moguće ostvariti ustavno pravo na samoupravu. Zatim, ako se recimo nacionalnom savetu Roma daje pravo na inicijative i izražavanje mišljenja u vezi sa pravnim propisima koji se tiču Roma, to se ne bi smelo shvatiti kao „mešanje [Nacionalnog saveta Roma] u vršenje zakonodavne vlasti“.  Inicijative i mišljenja ne sprečavaju zakonodavca da donese zakon kakav želi, ali pomažu da se problematika kompleksnije sagleda. Istovremeno, to je način da se Romi (kao i druge manjine) uključe i kao kolektivitet u pravni sistem Srbije i srpsko društvo - društvo u kojem imaju pravo da sačuvaju svoj kulturni identitet.

Mislim da je Ustavni sud pred izuzetno važnim zadatkom – i čast mi je da sam mogao da učestvujem u ovoj raspravi.