St. Maximus the Confessor’s Contribution to the Problem of Transcending the Createdness

Maksim Vasiljević

doi:10.5937/sabornost6-3128

Maksim Vasiljević Универзитет у Београду, Православни богословски факултет, Београд

DOI: https://doi.org/10.5937/sabornost6-3128

Ključne reči: cause||, ||створеност, weakness||, ||слабост, being||, ||биће, ability||, ||способност, communion||, ||заједница, participation||, ||учествовање, St. Maximus the Confessor||, ||Св. Максим Исповедник,

Sažetak

Тематика истине бића представља темељни аспекат теологије, која се не бави питањем да ли Бог (као истинито биће) постоји или не постоји, већ се више занима за то како (на који начин) он постоји. Да би створено „биће“ примило спасење, односно тројични начин постојања који је ослобођен од пропадљивости и смрти, важно је да има одговарајућу везу са Богом, да заиста партиципира у њему. У тексту који следи, разматрамо појам „контингенције“ (стање условљености и неизвесности) људског постојања, и следствено томе, покушавамо да истражимо човеков напор да се ослободи од нужности, која је узрокована чињеницом створености. Кључна питања која овде постављамо су: Да ли је човек, онако како га ми знамо и какав нам је искуствено доступан, заиста „човек“? Шта значи „искупљење“ према схватању Светог Максима, тј, од чега се човек избавља? Шта су претпоставке (мере, границе или закони) које се односе на учешће човека у остварењу сопствене „егзистенције“ утемељене на егзистенцијалном моделу троједног Бога? Како дефинисати човекову способност и/или слабост у његовој потрази за личном заједницом са Богом, унутар граница историјских „догађаја“? У ту сврху, не испитујемо сам садржај партиципације, већ, првенствено, способност учесника–реципијента (човека). Разматрање ових питања је кључно за разумевање антропологије Светог Максима Исповедника. У овом раду изостављамо расправу по питању његове христологије и еклисиологије.

Reference

von Balthasar, H.U. (1947). Liturgie cosmique: Maxime le Confesseur. Paris: Aubier.

Dalmais, I.H. (1952). La théorie des logoi des creatures chez St. Maxime la Confessor. Revue des Sciences Philosophiques et Théologiques, 244–249.

Dalmais, I.H. (1985). Preface. In G.C. Berthold (Ed.). Maximus Confessor: Selected writings. New York: Paulist Press.

Farrell, J.P. (1989). Free choice in St. Maximus the confessor. South Canan [sic]: St. Tikhons Seminary Press.

Garrigues, J.M. (1970). Le Christ dans la théologie byzantine. Reflexions sur un ouvrage du J. Meyendorff. Istina, 3, 351–360.

Giannaras, C. & Borrély, A. (1986). Philosophie sans rupture. Genève: Labor et fides.

Γιέφτιτς, Α. (1985). Χριστὸς — Ἀρχὴ καὶ Τέλος. Αθήνα.

Kramer, H. (2004). Osnovna postavka pojma slobode u antici. Beseda, 6.

Λουδοβίκος, N. (1992). Η εὐχαριστιακὴ ὀντολογία. Athens: Δόμος.

Ματσούκα, N. (1980). Κόσμος, ἄνθρωπος, κοινωνία κατὰ τὸν Μάξιμο ῾Ομολογητή. Αθήνα.

Meyendorff, J. (1969). Le Christ dans la théologie byzantine. Paris: Cerf.

Meyendorff, J. (1975). Christ in Eastern Christian thought. Crestwood, N.Y.: St. Vladimirs Seminary Press.

Μπούλοβιτς, Ε. (1983). Τὸ Μυστήριον τῆς ἐν τῇ ῾Αγίᾳ Τριάδι διακρίσεως τῆς θείας οὐσίας καὶ ἐνεργείας κατὰ τὸν ἅγιον Μᾶρκον ᾿Εφέσου τὸν Εὐγενικόν, Θεσσαλονίκη.

Pannenberg, W. (1975). Der Geist des Lebens. Glaube und Wirklichkeit.

Ραντοσάβλιεβιτς, A. (1975). Τὸ Μυστήριον τῆς Σωτηρίας κατὰ τὸν Ἅγιον Μάξιμον τὸν Ὁμολογητήν. Αθήνα.

Thunberg, L. (1965). Microcosm and mediator: The theological anthropology of St. Maximus the Confessor. Lund: Gleerup.

Tillich, P. (1961). Systematic theology. III. Chicago: University of Chicago Press.

Yannaras, C. (1986). Philosophie sans rupture. Labor et Fides.

Zizioulas, J.D. (1997). Being as communion: Studies in personhood and the church. Crestwood: St. Vladimir’s Seminary Press.

Zizioulas, J.D. (2006). Communion Otherness Further studies in Personhood and the Church. London: T&T Klark.

Допринос Светог Максима Исповедника проблематици превазилажења створености

Sažetak

Reference