Осврт на нека уводна питања проблематике богословског симпосиона Онтологија и етика из 2003. године

Sažetak

Дванаест година после симпосиона на коме је отворено питање односа онтологије и етике у Цркви, јавља се потреба да се настави развијање постављене проблематике. Чињеница да смо у претходном периоду били сведоци масовних критика од стране званичне теолошке јавности и због саме идеје да се покрене ово питање, не иде у прилог наставку започете расправе. Уместо наставка озбиљног богословског дијалога, покренутог на симпосиону Онтологија и етика (Пожаревац, 2003), сусрели смо се са општим „анатемисањем“ и саме помисли да се отвори ова, очигледно за велики број теолога забрањена тема. Овим текстом желимо дати свој, прилично скромни допринос наставку започетог дијалога. Не само да је етички концепт Цркве у кризи услед сусрета са новим изазовима у историји Цркве, већ је то и један суштински погрешан модел, који не изражава Цркву на прави начин и који прети да промени њен предањски начин постојања. Црква је догађај Заједнице, тј. постојање у Заједници, живот у Заједници. Као таква, она је тајанствени „модел“ кроз који Бог спасава свет, тј. кроз који долази до преображаја фактичке али неодрживе онтологије створеног света у онтологију Бога, који је Заједница, тј. Тројица. У разматрању ове проблематике, у великој мери од помоћи могу бити новија струјања у човековој мисли, у оквиру којих се посебно издвајају имена Хајдегера, Левинаса и Бубера. Због тога смо велики део овог текста посветили анализи неких момената код Левинаса који се може сматрати пророком етике новог доба. Ипак, Црква је онтолошка реалност.