САРАЈЕВО У ПРОКРУСТОВОЈ ПОСТЕЉИ

„ОПСАДА“ ПОДЕЉЕНОГ ГРАДА

Sažetak

Описујући стварност, људи се по правилу ослањају на чињенице, тј. тврдње које претендују на истинитост. Међутим, нису све чињенице једнаке. Институционалне чињенице представљају посебну категорију чињенице којима се, ослањајући се на колективну интенционалност,  описује „невидљива онтологија“, тј. реалност конструисана од стране човека. У овој конструкцији стварности, према Серлу, кључну улогу игра језик, тј. појмови које користимо. У протекле две деценије, све је чешће у употреби концепт наратива, који представља пример институционалне чињенице којом се реалност настоји симплификовати, објаснити и повезати у логички след догађаја. У конструисан „калуп“ наратива се потом „утискује“ реалност, а у том, често насилном, процесу централну улогу игра избор речи, тј. појмова које користимо да означимо објекте и феномене. Тако креиран наратив постаје пословична Прокрустова постеља у којој се реалности секу ноге или се истеже до пуцања управо коришћењем појмова који су у складу са наративом, без обзир да то да ли они заиста одговарају стварности. Пример коришћења појма „опсада“, којим се описује стање у Сарајеву од 1992. до 1995. године, на одличан начин илуструје насиље наратива над стварношћу и истином.

Анализом појма „опсада“ можемо дефинисати битне ознаке тог појма – они који опседају нужно долазе од негде; опсада се нужно ослања на инструменте изгладњавања и исцрпљивања; циљ опсаде је нужно да освоји град. Само они феномени у стварности који имају ове ознаке, тј. карактеристике заправо спадају у досег појма „опсада“, те је његово коришћење за друге феномене заправо злоупотреба. Анализом стања у Сарајеву током рата у Босни и Херцеговини, можемо непогрешиво установити да ни једна битна ознака појма „опсада“ није постојала у реалности ситуације на терену. Они који су „опседали“ Сарајево нису „дошли од негде“ да опседају мирно становништво граде – они су заправо и сами били становници града Сарајева, само оних градских општина које нису имале Муслиманску већину, будући да је град Сарајево имао готово 40% српског становништва, према попису из 1991. године. Чињеница да према документима Уједињених Нација, нико у Сарајеву није умро од глади, жеђи или смрзавања током целокупног трајања „опсаде“ јасно показује да изгладњавање становништва није био нити циљ нити тактика Срба који су „опседали“ Сарајево. Додату тежину овог аргументу дају подаци о стотинама тона хуманитарне помоћи свих врсте које су током целог рата пристизале у Сарајево под благословом Срба, и преко територије коју су контролисали Срби. Коначно, иако су према сведочењима највиших УНПРОФОР официра Срби без проблема могли да заузму целокупно Сарајево, они то никада нису урадили, будући да војни циљ није била опсада и заузимање града, већ војна блокада Првог корпуса Армије БиХ.

Инсистирање мејнстрим медија, академских кругова и политичких званичника, нарочито на западу, да ситуацију у Сарајеву описују појмом „опсада“ уместо одговарајућим појмом етнички „подељеног града“ који је захваћен крвавим грађанским ратом, осликава појмовно насиље над стварношћу и омогућава потпуно негирање стварних чињеница које нису у складу са креираним наративом по којем су Срби агресори у Босни и Херцеговини. Разлог овог насиља јесу конотације значења појма „опсада“, којим се делегитимише било какво насиље Срба, док се свако насиље према Србима prima facie оправдава.