Drosiaco, Marianorum iudice

Đorđe N. Đekić; Miloš N. Pavlović

doi:10.5937/zrffp46-12125

Đorđe N. Đekić Univerzitet u Nišu, Filozofski fakultet, Departman za istoriju
Miloš N. Pavlović Samostalni istraživač, Leskovac

DOI: https://doi.org/10.5937/zrffp46-12125

Ključne reči: the Vlach judicature||, ||влашко судство, supreme judge||, ||врховни судија, judicature||, ||судство, the Narentines||, ||Неретљани, Judge Drosaico||, ||Дружак судија,

Sažetak

У раду се настоји објаснити зашто владар Неретљана Дружак, о коме постоје записи који датирају из 839. године, носи титулу судије. Ниједан други српски владар никада није забележен са овом титулом. Објашњење је нађено у чињеници да су државе на одређеном степену свога развоја од друштвене заједнице преузеле бригу о обезбеђењу јавног мира, чиме је владар постајао и врховни судија. Будући да се судијска функција у држави јаче и више осећала од осталих владарских функција, владар је стога по њој и добио титулу. С обзиром на чињеницу да су се Неретљани бавили и гусарењем, то је значило додатно снажење ауторитета власти и дисциплине у њиховој држави, те је тиме судијска функција још више добила на важности. Аналогија овом помену судије нађена је у помену влашког судства у Хиландарској повељи из 1198. године.

Reference

Благојевић М., Медаковић Д. (2000). Историја српске државности, књига I, Од настанка првих држава до почетка српске националне револуције. Нови Сад: САНУ огранак у Новом Саду и Беседа; Друштво историчара јужнобачког и сремског округа.

Ђекић Ђ. (2012). „Српско средњовековно право: од освете до резервата судских“. Зборник Матице српске за друштвене науке 138 (1), 39–46.

Живковић Т. (2012). „Неретљани – пимер разматрања идентитета у раном средњем веку“. Историјски часопис, књ. LXI, стр. 11–25.

Живковић, Т. (2001). „Тактикон Успенског и тема Далмација“. Историјски часопис 48, 9–43.

Живковић, Т. (2004). Црквена организација у српским земљама (рани средњи век). Београд: Историјски институт; Службени гласник.

Кадлец, К. (1924). Првобитно словенско право пре X века. Београд: Издавачка књижарница Геце Кона.

Ковачевић Ј. (1967). Историја Црне Горе, књ. 1, Од најстаријих времена до краја XII вијека. Титоград.

Ковачевић Ј. (1956). „На трагу најстарије књижевности Дукље и Јужног приморја“. Споменик САН CV, 93–97.

Павковић Н. (1977). „Питање првобитног умира крвне освете“. Balcanica VIII, стр. 627–632.

Правна енциклопедија (1979). Београд: Савремена администрација.

Радојичић Ђ., Сп. (1931). „Грдеша (Грд) требињски жупан XII века“. Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор, XI, стр. 155–156.

Рокаи П., Ђере З., Пал Т., Касаш А. (2002). Историја Мађара. Београд: Clio.

Стојановић, З. (2003). Кривично право: општи део. Београд: Правни факултет.

Тарановски, Т. (1931). Историја српског права у Немањићкој држави II део: историја кривичног права. Београд: Геца Кон.

Тарановски, Т. (1935). Историја српског права у немањићкој држави III–IV део. Београд: Геца Кон.

Ћирковић С., Михаљчић Р. (прир.) (1999). Лексикон српског средњег века. Београд: Knowledge.

Чучковић В. (1971). „Крвна освета у средњовековном босанском праву“. Годишњак Правног факултета у Сарајеву, књ. XIX, 255–274.

Đekić, Đ. (2013). „Shvatanje porekla zakona i običaja u pisanim izvorima Srba u srednjem veku”. U: Dragan Nikolić, Aleksandar Đorđević, Miljana Todorović (ur.), Zbornik radova 1700 godina Milanskog edikta (str. 845–856). Niš: Pravni fakultet.