О најстаријим елементима српске државности

Đorđe N. Đekić

doi:10.5937/zrffp47-14069

Đorđe N. Đekić Univerzitet u Nišu, Filozofski fakultet, Departman za istoriju

DOI: https://doi.org/10.5937/zrffp47-14069

Ključne reči: second-born principle||, ||секундогенитура, territory as an element of statehood||, ||територијалност као елеменат државности, wolf cult||, ||култ вука, animal herding||, ||сточарство, immigration of Serbis||, ||досељавање Срба,

Sažetak

Полазећи од списа Константина VII Порфирогенита, De administrando imperio који каже да су након смрти српског архонта власт над народом поделила два његова сина, претпоставља се да су Срби у времену које описује, били сточари номади, а не земљорадници и да њиховој држави недостаје територијалност као трећи елемент државности. Ову претпоставку поткрепљује и чињеница да је митски српски предак вук, а што је вероватно једино ако су се Срби бивили сточарством, а не земљорадњом. Срби су иначе у сеоби од прапостојбине до Солуна, превалили велику раздаљину што оправдава претпоставку да су били номади. У прилог овој тези говори и чињеница да се пошто им се за живот није свидео крај око Солуна, они враћају на простор до Београда преваљујући растојање преко 600 километара, што је опет једино могуће номадима да пређу у кратком временском року, а не земљорадницима.

Населивши се уз Ираклијеву дозволу на запад Балкана, онемогућени због рељефа да наставе да се баве номадским начином живота, Срби су постали стално насељено становништво, што је довело промене привређивања и преласка на земљорадњу. Тиме су српске државе добиле и трећи елеменат државности – територију. При том, до половине IX века, држава је престала да се дели на онолико делова колико владар има синова; један је постајао врховни владар, док су остали били потчињени њему. Завладао је принцип секундогенитуре.

Reference

Благојевић, М., Медаковић, Д. (2000). Историја српске државности књига I, Од настанка првих држава до почетка српске националне револуције, САНУ огранак у Новом Саду, Нови Сад: Беседа, Друштво историчара јужнобачког и сремском округа.

Ђекић, Ђ. (2014). Да ли су склавиније биле државе?, Зборник Матице српске за друштвене науке 149 / 4, 941–947.

Ђекић, Ђ. (2015). Свет и Срби у свести средњовековних Срба – једно сведочанство, Antropologija 15, sv. 2, 111–131.

Зечевић, С. (1969). Легенда о вучијем пастиру и хромом вуку, Народно стваралаштво 29-32, 339–346.

Јовановић, С. (1990). О држави, Основи једне правне теорије, четврто издање, Београд: БИГЗ, Јусославијапублик, Српска књижевна задруга.

Новаковић, Р. (1978). Одакле су Срби дошли на Балкан, Београд: Историјски институт.

Радојчић, Н. (1960). Проучавање списа Константина VII Порфирогенита у српској историографији, ЗРВИ VI, 1–14.

Соловјев, А. (1933). Појам државе у средњевековној Србији, Годишњицва Николе Чупића 42, 64–92.

Трифуновић, Ђ. (2001). Ка почецима српске писмености, Београд: Откровење.

Ћирковић, С. (1981). Образовање српске државе, Историја српског народа, књ. I (ур. Ћирковић, Сима). Београд: Српска књижевна задруга, 141–155.

Ћирковић, С. (1981). Осамостаљивање и успон Дукље, Историја српског народа, књ. I (ур. Ћирковић, Сима). Београд: Српска књижевна задруга, 182–196.

Ћоровић–Љубинковић, М. (1972). Односи Словена централних области Балкана и Византије од VII до X века, Materijali 9, 81–100.

Ферјанчић, Б. (1996). Долазак Хрвата и Срба на Балканско полуострво [осврт на новија тумачења], ЗРВИ књ. XXXV, 117–154.

Ферулуга, Ј. (1968). Византија и постанак најранијих јужнословенских држава, ЗРВИ XI, 55–65.

Цвијић, Ј. (1987), Балканско полуострво, треће издање, Београд: САНУ, Књижевне новине, Завод за уџбенике и наставна средства, БИГЗ.