The Oldest Elements of the Serbian Statehood
Abstract
Starting from the Constantine VII Porphyrogenitus's work De Administrando Imperio, where he said that after the death of a Serbian archon, the rule over the people was shared between his two sons, it is assumed that the Serbs were then a nomadic, animal herding people, not farmers, so that they lacked a territory as the third element of statehood. The assumption is backed by the fact that a mythical Serbian ancestor was a wolf, which was possible only if they were animal herders and not farmers. From their ancient homeland to Thessaloniki, Serbs covered a vast distance, which was also possible only if they were nomads. Since they did not like the lands around Thessaloniki, they came all the way to Belgrade, a distance of more than 600 kilometres, which was also possible only if they were a nomadic people and not farmers.
Granted by Heraclius, the Serbs settled in the western Balkans and as they could not continue their nomadic way of life due to the geography of the region, they had to settle there permanently, which made them turn to farming. This way, the Serbian states obtained the third element of statehood – a territory. Furthermore, by the mid-9th century, the state ceased to be divided by the number of sons, and one son was now a supreme ruler, whilst the others were his subjects. A principle of the second-born was established.
References
Благојевић, М., Медаковић, Д. (2000). Историја српске државности књига I, Од настанка првих држава до почетка српске националне револуције, САНУ огранак у Новом Саду, Нови Сад: Беседа, Друштво историчара јужнобачког и сремском округа.
Ђекић, Ђ. (2014). Да ли су склавиније биле државе?, Зборник Матице српске за друштвене науке 149 / 4, 941–947.
Ђекић, Ђ. (2015). Свет и Срби у свести средњовековних Срба – једно сведочанство, Antropologija 15, sv. 2, 111–131.
Зечевић, С. (1969). Легенда о вучијем пастиру и хромом вуку, Народно стваралаштво 29-32, 339–346.
Јовановић, С. (1990). О држави, Основи једне правне теорије, четврто издање, Београд: БИГЗ, Јусославијапублик, Српска књижевна задруга.
Новаковић, Р. (1978). Одакле су Срби дошли на Балкан, Београд: Историјски институт.
Радојчић, Н. (1960). Проучавање списа Константина VII Порфирогенита у српској историографији, ЗРВИ VI, 1–14.
Соловјев, А. (1933). Појам државе у средњевековној Србији, Годишњицва Николе Чупића 42, 64–92.
Трифуновић, Ђ. (2001). Ка почецима српске писмености, Београд: Откровење.
Ћирковић, С. (1981). Образовање српске државе, Историја српског народа, књ. I (ур. Ћирковић, Сима). Београд: Српска књижевна задруга, 141–155.
Ћирковић, С. (1981). Осамостаљивање и успон Дукље, Историја српског народа, књ. I (ур. Ћирковић, Сима). Београд: Српска књижевна задруга, 182–196.
Ћоровић–Љубинковић, М. (1972). Односи Словена централних области Балкана и Византије од VII до X века, Materijali 9, 81–100.
Ферјанчић, Б. (1996). Долазак Хрвата и Срба на Балканско полуострво [осврт на новија тумачења], ЗРВИ књ. XXXV, 117–154.
Ферулуга, Ј. (1968). Византија и постанак најранијих јужнословенских држава, ЗРВИ XI, 55–65.
Цвијић, Ј. (1987), Балканско полуострво, треће издање, Београд: САНУ, Књижевне новине, Завод за уџбенике и наставна средства, БИГЗ.
The details about the publication policy, including copyright and licensing, are available at: