Психосоцијана клима и њен утицај на развој комуникационих компетенција ученика

Tatjana S. Radojević; Tatjana P. Kompirović

doi:10.5937/zrffp48-16700

Tatjana S. Radojević Univerzitet u Prištini s privremenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici, Filozofski fakultet, Katedra za pedagogiju
Tatjana P. Kompirović Univerzitet u Prištini s privremenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici, Filozofski fakultet, Katedra za pedagogiju

DOI: https://doi.org/10.5937/zrffp48-16700

Ključne reči: communication||, ||комуникација, communicative competence||, ||комуникациона компетентност, psycho-social climate||, ||психосоцијална клима, teaching styles||, ||васпитни стил наставника,

Sažetak

У центру активности школе, као темељној институцији образовног система, налази се ученик. Све што се планира, организује и реализује у васпитно-образовном раду посредно је или непосредно у функцији развоја и васпитања ученика. Најбољи резултати у развијању комуникационих компетенција ученика постижу се у планском, систематском, педагошко-дидактички осмишљеном и реализованом васпитно-образовном раду. Кроз наставу као најдоминантнији облик васпитно-образовног рада, ученицима се пружа могућност да учењем, вежбањем уз педагошку-стручну оспособљеност наставника и у адекватном психосоцијалном амбијенту своје комуникационе компетенције развију на вишем нивоу.

Резултати многих педагошких и психолошких истраживања сугеришу да је комуникација наставник–ученик битан аспект квалитета васпитно-образовног рада, али и индикатор психосоцијалне климе у одељењу. Праћењем комуникације између наставника и ученика могуће је утврдити који је тип интерперсоналног одношења, односно психосоцијалне климе, доминантан у одељењу. Психосоцијалну климу у одељењу као један од услова за развој комуникационих компетенција ученика првенствено одређује наставник и његов васпитни стил. У раду се разматрају различити стилови вођења наставника (демократски, аутократски, анархични, пермисивни) и њихов утицај на развоју комуникационих компетенција ученика

.

Reference

Бабић, В. (1981). Педагошки аспекти развијања међуљудских односа у наставно-образовном рада основне школе. Педагогија, Савез педагошких друштава Југославије, Београд, бр. 3-4, стр. 395-405.

Bahtijarević – Šiber, F., Borović, S., Buble, M., Dujanić, M., Kaputić, S. (1991). Organizacijska teorija. Zagreb: Informator.

Bennet, S. N. (1976). Teaching Style and Pupil Progress. London: Open Books.

Богнар, Л., Матијевић, М. (2002). Дидактика. Загреб: Школска књига.

Бошњак, Б. (1997). Друго лице школе. Алинеа, Загреб.

Брајша, П. (1994). Педагошка комуникологја. Загреб: Школске новине.

Братанић, М. (1997). Сусрети у настави – Микропедагошки приступ. Загреб: Школске новине.

Братанић, М. (1990). Микропедагогија, интеракцијско-комуникацијски аспект одгоја. Загреб: Школске новине.

Вујаклија, М. (1985): Лексикон страних речи и израза. Београд: Просвета.

Вучковић, В. (2004). Васпитни стил будућих учитеља. У: Зборнику радова Комуникација и медији. Учитељски факултет: Јагодина и Институт за Педагошка истраживања, Београд, 447-464.

Дракер, П. (1996). Постинустријско друштво. Београд: Грмеч.

Ђорђевић, Ј. (1985). Личност наставника и васпитање ученика, Настава и васпитање, 1, 57-69.

Ђорђевић, Ј. (2004). Настава као процес поучавања, учења и комуникације, Зборник радова Комуникација и медији у савременој настави, Учитељски факултет у Јагодини, Институт за педагошка истраживања у Београду, стр. 37-49.

Jagić, S. i Jurčić, M. (2006). Razredno-nastavno ozračje i zadovoljstvo učenika nastavom. Acta Iadertina. Godište 3, str. 29–43.

Јоксимовић, С. (2004). Комуникација у настави и психосоцијална клима школе. Педагогија, бр.2, Београд, стр.1-11.

Костовић, С. (2005): Васпитни стил наставника – вишедимензионални хипотетички конструкт. У: Савремене концепције, схватања и иновативни поступци у васпитно-образовном и наставном раду и могућности примене у савременој школи. Нови Сад: Савез педагошких друштава Војводине.

Крстић, Д. (1988): Психолошки речник. Београд: Вук Караџић.

Lewin, K. (1951). Field theory in social science. New York: Harper and Brothers.

Lippit, R., White, R.K.(1960). Democracy and Autocracy. New York: Harper.

Николић, Р. и Јовановић, Б. (2013). Субјекатска позиција ученика у концепцији хуманистичке наставе и васпитања. Зборник радова са научног скупа: Настава и учење-квалитет васпитно-образовног процеса, стр.227-240, Ужице: Учитељски факултет.

Parks, R.M (1994). Communication Competence and Interpersonal Control u: Knapp, M.L., Miller, G. R.(ed): Handbook of Interpersonal Communication. London, New Delhi: Sage Publications, 589-621.

Рајовић-Ђурашиновић, В. (1989) Наставни стил-користан истраживачки концепт. Педагошка стварност, бр.1-2, Нови Сад, 68-74.

Радојевић Т. (2015). Педагошки аспекти развијања комуникационих компетенција ученика (необјављена докторска дисертација). Косовска Митровица: Филозофски факултет.

Reardon, K. K. (1998). Interpersonalnа komunikacija. Zagreb: Alinea.

Spitzberg, B.H. and Cupach. W.R. (1984). Interpersonal communication competence. Beverly Hills: Sage.

Сузић, Н (2003). Особине наставника и однос ученика према настави. Бања Лука: ТТ-Центар.

Теодосић, Р. (ур.). (1967). Педагошки речник 2 Београд: Институт за педагошка истраживања, Завод за уџбенике и наставна средства.

Хавелка, Н. (2000). Ученик и наставник у образовном процесу. Београд: ЗУНС.

Flanders, N.A. (1965). Teacher influence, pupil attitudes and achievement, u Cooperative research Monograp. Depertment of Health, Education and Welfare, Office of Education: New York.

Шевкушић-Мандић, С. (1991). Облици вербалне комуникације између учитеља и ученика. Зборник 23 Института за педагошка истраживања (232-260). Београд: институт за педагошка истраживања.