Psycho-social Climate and Its Influence on the Development of Communicative Competences in Students
Abstract
As a fundamental institution of educational system, a school holds a student in the very core of its activities. Everything planned, organized or managed as a part of educational program and work is directly or indirectly in the function of students’ development and education. The best results in the development of communicative competences in students are accomplished through systematical educational work, pedagogically and didactically planned and realized. Through lecturing classes, as the most dominant module of educational work, students are being offered a way to develop and improve their communicative competence on a higher lever and in an adequate psycho-social environment, by learning from and being mentored by pedagogically expert lecturing staff.
The results of numerous pedagogical and psychological studies are suggesting that communication between a teacher and a student is an important aspect of the quality of educational work, but also the indicator of psycho-social climate in the classroom. By monitoring the teacher-student communication, it is possible to determine the type of interpersonal relationship as well, and also the psycho-social climate that happens to be dominant in the class. The psycho-social climate in the class as one of the factors for development of students’ communicative competence is highly dependent on the teacher’s educational style. Various teaching styles (democratic, autocratic, anarchic, or permissive) and their influence on the development of communicative competences in students are being considered in this paper.References
Бабић, В. (1981). Педагошки аспекти развијања међуљудских односа у наставно-образовном рада основне школе. Педагогија, Савез педагошких друштава Југославије, Београд, бр. 3-4, стр. 395-405.
Bahtijarević – Šiber, F., Borović, S., Buble, M., Dujanić, M., Kaputić, S. (1991). Organizacijska teorija. Zagreb: Informator.
Bennet, S. N. (1976). Teaching Style and Pupil Progress. London: Open Books.
Богнар, Л., Матијевић, М. (2002). Дидактика. Загреб: Школска књига.
Бошњак, Б. (1997). Друго лице школе. Алинеа, Загреб.
Брајша, П. (1994). Педагошка комуникологја. Загреб: Школске новине.
Братанић, М. (1997). Сусрети у настави – Микропедагошки приступ. Загреб: Школске новине.
Братанић, М. (1990). Микропедагогија, интеракцијско-комуникацијски аспект одгоја. Загреб: Школске новине.
Вујаклија, М. (1985): Лексикон страних речи и израза. Београд: Просвета.
Вучковић, В. (2004). Васпитни стил будућих учитеља. У: Зборнику радова Комуникација и медији. Учитељски факултет: Јагодина и Институт за Педагошка истраживања, Београд, 447-464.
Дракер, П. (1996). Постинустријско друштво. Београд: Грмеч.
Ђорђевић, Ј. (1985). Личност наставника и васпитање ученика, Настава и васпитање, 1, 57-69.
Ђорђевић, Ј. (2004). Настава као процес поучавања, учења и комуникације, Зборник радова Комуникација и медији у савременој настави, Учитељски факултет у Јагодини, Институт за педагошка истраживања у Београду, стр. 37-49.
Jagić, S. i Jurčić, M. (2006). Razredno-nastavno ozračje i zadovoljstvo učenika nastavom. Acta Iadertina. Godište 3, str. 29–43.
Јоксимовић, С. (2004). Комуникација у настави и психосоцијална клима школе. Педагогија, бр.2, Београд, стр.1-11.
Костовић, С. (2005): Васпитни стил наставника – вишедимензионални хипотетички конструкт. У: Савремене концепције, схватања и иновативни поступци у васпитно-образовном и наставном раду и могућности примене у савременој школи. Нови Сад: Савез педагошких друштава Војводине.
Крстић, Д. (1988): Психолошки речник. Београд: Вук Караџић.
Lewin, K. (1951). Field theory in social science. New York: Harper and Brothers.
Lippit, R., White, R.K.(1960). Democracy and Autocracy. New York: Harper.
Николић, Р. и Јовановић, Б. (2013). Субјекатска позиција ученика у концепцији хуманистичке наставе и васпитања. Зборник радова са научног скупа: Настава и учење-квалитет васпитно-образовног процеса, стр.227-240, Ужице: Учитељски факултет.
Parks, R.M (1994). Communication Competence and Interpersonal Control u: Knapp, M.L., Miller, G. R.(ed): Handbook of Interpersonal Communication. London, New Delhi: Sage Publications, 589-621.
Рајовић-Ђурашиновић, В. (1989) Наставни стил-користан истраживачки концепт. Педагошка стварност, бр.1-2, Нови Сад, 68-74.
Радојевић Т. (2015). Педагошки аспекти развијања комуникационих компетенција ученика (необјављена докторска дисертација). Косовска Митровица: Филозофски факултет.
Reardon, K. K. (1998). Interpersonalnа komunikacija. Zagreb: Alinea.
Spitzberg, B.H. and Cupach. W.R. (1984). Interpersonal communication competence. Beverly Hills: Sage.
Сузић, Н (2003). Особине наставника и однос ученика према настави. Бања Лука: ТТ-Центар.
Теодосић, Р. (ур.). (1967). Педагошки речник 2 Београд: Институт за педагошка истраживања, Завод за уџбенике и наставна средства.
Хавелка, Н. (2000). Ученик и наставник у образовном процесу. Београд: ЗУНС.
Flanders, N.A. (1965). Teacher influence, pupil attitudes and achievement, u Cooperative research Monograp. Depertment of Health, Education and Welfare, Office of Education: New York.
Шевкушић-Мандић, С. (1991). Облици вербалне комуникације између учитеља и ученика. Зборник 23 Института за педагошка истраживања (232-260). Београд: институт за педагошка истраживања.
The details about the publication policy, including copyright and licensing, are available at: