Христоликост педагогије Светог Саве
Sažetak
У српском je народу Свети Сава био просветитељ, учитељ свега у животу. Аутори сматрају да се може говорити о педагогији Светог Саве под условом да се појам педагогије схвати у ширем значењу, а не као технички и модеран израз за једну научну дисциплину. Ипак, свака педагогија у ширем смислу почива на схватању суштине човека, његовог живота, света у коме живи. Тада је оправдано светитеља Саву сагледати као просветитеља у смислу савременог рационалистичког васпитатеља.
Примарни и секундарни извори проучавања експлицитно указују како Свети Сава има судбину да кроз историјске епохе прима на себе „наслаге“ идеја, мишљења, веровања испод којих се без обзира на утицаје нашао лик правог светитеља, педагога своје земље и свога народа. Бекство Савино у манастир значило је полазак у духовну дисциплину, аскезу, осамљенички свет из чијег царства се доноси светлост, стечена мучним и напорним подвизима захваљујући христоликом начину живљења. Терминолошко значење појма христоликост подразумева човека као истинско христолико биће, христоликост душе, светост и неприкосновеност његове личности за којом је тежио Свети Сава. Педагогија Светог Саве има обележја христоликости, која се огледа у директно и индиректно формулисаном циљу васпитања човека – верника православља који поседује, али и негује божанске, христолике врлине. Рад садржи идентификована главна обележја педагогије Светог Саве која свој смисао тражи у бескрајном приближавању светости кроз напоре, подвиге, саограничења, молитвена расположења и веру у вечни живот, једном речју у христоликом начину живљења и њиме васпитања деце, младих и одраслих у духу обожења и православно-светосавског просветљења.
Футуролошки посматрано, принципи православне педагогије за Светог Саву имали су за циљ оптималну реализацију имплицитних образовних, функционалних и васпитних задатака са жељом да се васпитањем негују особине попут човекољубивости, правдољубивости, истинољубивости, родољубивости и христољубивости које готово нестају у нашем времену.
Reference
Алексић, С. (2019). Допринос Светог Саве херменеутици. Црквене студије, 16, 311–327.
Амфилохије Радовић (1993). Основи православног васпитања. Врњачка бања: Св. Симеон Мироточиви.
Амфилохије Радовић (2006). Свети Сава: принц и просветитељ. Цетиње: Светигора.
Бановић, А. (1952). Постанак и развој европских универзитета. Београд: Штампарија Народне банке ФНРЈ.
Богдановић, Д. (2008). Свети Сава. Сабрани списи. Београд: Просвета.
Бојовић, Д. (2002). Молитве Светог Саве. Ниш – Косовска Митровица: Центар за црквене студије – Филозофски факултет.
Branković, D. i Ilić, M. (2011). Uvod u pedagogiju i didaktiku. Banja Luka: Comesgrafika.
Влахос, Ј. (2003). Господе, ко је човек? Православна антропологија и тајна личности. Београд: Образ светачки.
Вујић, В. (1935). Педагогија Светог Саве. Учитељ, 5, 336–340.
Вукићевић, Н. (1867). Српске народне школе пре десет година и данас. Школски лист, 16, 250–300.
Говорун, К. (2011). Два значења слободе у источно-светоотачком предању. Богословље, 1, 8–19.
Граорац, И. (1997). Свети Сава и школа. Приштина: Грачаница.
Доментијан (1970). Живот светога Саве од Дометијана. У: Д. Павловић (прир. и ур.), Стара српска књижевност I (117–309). Нови Сад – Београд: Матица српска – Српска књижевна задруга.
Дурковић-Јакшић, Љ. (1977). Прилог историји лика Светог Саве као заштитника српских школа у Високој школи у Београду. У: Ј. Бојовић (прир. и ур.), Свети Сава, споменица поводом осамстогодишњице рођења 1175–1975. Београд: Београдски издавачко-графички завод.
Илић, М. и Михајловић, Т. (2016). Историја националне педагогије. Бања Лука: ППГД Комесграфика д. о. о. Бања Лука.
Јевтић, јеромонах др А. (1977). Из богословља Светог Саве – Жичка беседа Светог Саве о правој вери. Београд: Свети архијерејски синод Српске православне цркве.
Капсанис, А. Г. (2004). Обожење – циљ човековог живота. Београд: Задужбина Светог манастира Хиландара.
Коларић, И. (2004). Харизма и мит Светог Саве Српског. Чачак: Легенда.
Марјановић-Душанић, С. (2004). Молитве светих Симеона и Саве у владарском програму краља Милутина. Зборник радова Византолошког института, XLI, 235–250.
Мајендорф, Џ. (2001). Византијско богословље. Београд: Плато.
Маројевић, С. (2016). Слобода – љубав – патња: егзистенцијализам и хришћанство у Дијалогу (необјављена докторска дисертација). Православни Богословски факултет, Универзитет у Београду.
Мандзаридис, Г. (2003). Обожење човека по Св. Григорију Палами и православном Предању. Зборник радова о Св. Григорију Палами, Православље и мистика Светлости у Београду, 48, 345–366.
Миливојевић, А. (1996). Време, личност и просветитељски рад Светог Саве. Настава и васпитање, 2, 371–386.
Обрадовић, Д. (1985). Живот и прикљученија. Београд: Матица српска.
Павловић, М. (1998). Антологија српског песништва од XI века до данас. Београд: Просвета.
Петровић, М. (1995). Самосталност Цркве и Државе по законима Светога Саве. У: К. Миловановић, Д. Калезић (прир. и ур.), Свети Сава (143–148). Београд: Народно дело.
Поповић, Ј. (2004). Догматика Православне Цркве, Том II. Београд: Задужбина „Свети Јован Златоуст Аве Јустина Ћелијског и манастир Ћелије код Ваљева“.
Поповић, Ј. (2014). Светосавска философија просвете. У: Д. Сандо (прир. и ур.), Српско-педагошка катихетска мисао (7–10). Београд: Православни богословски факултет – Педагошко-катихетски институт.
Поткоњак, Н. (2012). Педагогија у Срба. Београд: Едука.
Поткоњак, Н. (2013). Седам „божанских врлина“ и „седам смртних грехова“ у педагошком раду наставника (вероучитеља). Вероучитељ у школи, 5, 98–105.
Поткоњак, Н. М. (2015). Будимо људи, Циљ васпитања у Православљу – Светосављу. Београд: Српска академија образовања. Преузето са: http://www.sao.org.rs/documents/2016/Pedagogija pravoslavlja.pdf
Парлић-Божовић, Ј. (2011). Историја педагошких идеја у Србији. Косовска Митровица: Универзитет у Приштини, Филозофски факултет.
Продић, С. (2013). Савино житије Светог Симеона Мироточивог као историјски извор. Шибеник: Фондација Студеница.
Сандо, Д. и Живковић, И. (2015). Православна педагогија. Београд: Свети архијерејски синод Српске православне цркве.
Свети Сава (1986). Сабрани списи. Београд: Просвета–СКЗ.
Сладоје Бошњак, Б. (2019). Теоантрополошки аспекти у васпитању. Београд: Јасен.
Ступар, В. (2015). Боголикост и слобода у педагогији Цркве. Годишњак, 14, 90–95. doi: 10.7251/СРBFSVO090S
Тасић, М. (2018). Животописи српских великана: Доситеј Обрадовић. Београд: Riniger Axel Springer d. o. o.
Теодосије (1966). Живот Светог Саве. Београд: Матица српска – СКЗ.
Трнавац, Н. (2012). Лексикон историје педагогије српског народа. Београд: Завод за уџбенике.
Ћоровић, В. (1995). Педесет легенди о Светом Сави. Горњи Милановац: ЛИО.
Христу, П. (1997). Тајна бога – Тајна човјека. Београд: Хелнид.
Црњански, М. (1988). Свети Сава. Шабац: Глас Цркве.
Zjenjkovski, V.V. (1935). Principi pravoslavne pedagogike. Učitelj, 6, 326–330.
Pešić, J. (2006). Kritičko mišljenje između pomodarstva i promišljanja: ka teorijskom utemeljenju koncepta. Psihologija, 36 (4), 411–423.
Hothersall, D. (2002). Povijest psihologije. Jastrebarsko: Naklada Slap.
Cenić, S. i Petrović, J. (2012). Vaspitanje kroz istorijske epohe. Knjiga prva. Vranje: Univerzitet u Nišu, Učiteljski fakultet u Vranju.
Šmaus, A. (2011). Studije o južnoslovenskoj narodnoj epici. Beograd: Zavod za udžbe-nike.
Detalji u vezi sa uređivačkom politikom, uključujući i autorska prava, dostupni su na sajtu SCIndeks.
http://scindeks.ceon.rs/journalDetails.aspx?issn=0354-3293