Christlikeness of Saint Sava’s Pedagogy
Abstract
Among the Serb people, Saint Sava was an educator, the teacher of everything in life. The authors believe that one can speak of the pedagogy of Saint Sava on the condition that the term of pedagogy is understood in its broader sense, rather than as a technical and modern term for a scientific discipline. However, any pedagogy, in its broader sense, relies on the understanding of the human essence, human life, world in which a human being lives. Saint Sava can then be justifiably viewed as a pedagogue in the sense of the contemporary rationalist educator.
The primary and secondary sources of study explicitly show that Saint Sava was destined to take, through historical eras, upon himself the „deposits“ of ideas, thoughts, beliefs revealing underneath, irrespective of the influences, a genuine saint, the educator of his country and his people. Sava’s escape to the monastery meant his departure to the spiritual discipline, asceticism, solitary world from the realm of which comes light, brought about by laborious and strenuous exploits thanks to the Christ-like lifestyle. Terminologically, the word Christlikeness implies a human being as a genuine Christ-like being, Christlikeness of the soul, sanctity and inviolability of his personality that Saint Sava pursued. The pedagogy of Saint Sava has the characteristics of Christlikeness, which is reflected in the directly or indirectly formulated objective of the education of a human being—orthodox believer that possesses, and nurtures, Christ-like qualities. The paper includes the main characteristics of the Saint Sava's pedagogy that seeks its own essence in endlessly moving closer to sanctity through efforts, exploits, co-limitations, prayerful moods, and belief in eternal life, or, in a word, through the Christ-like lifestyle, and thereby also education of children, young, and adults in the spirit of deification and orthodox Saint-Sava-like enlightenment.
From the futurological point of view, the goal of the Orthodox pedagogy for Saint Sava included an optimal implementation of implicit educational and functional tasks with the desire to nurture, through education, the traits such as philanthropy, sense of justice, truthfulness, patriotism, and the love of Christ that are almost disappearing in our era.
References
Алексић, С. (2019). Допринос Светог Саве херменеутици. Црквене студије, 16, 311–327.
Амфилохије Радовић (1993). Основи православног васпитања. Врњачка бања: Св. Симеон Мироточиви.
Амфилохије Радовић (2006). Свети Сава: принц и просветитељ. Цетиње: Светигора.
Бановић, А. (1952). Постанак и развој европских универзитета. Београд: Штампарија Народне банке ФНРЈ.
Богдановић, Д. (2008). Свети Сава. Сабрани списи. Београд: Просвета.
Бојовић, Д. (2002). Молитве Светог Саве. Ниш – Косовска Митровица: Центар за црквене студије – Филозофски факултет.
Branković, D. i Ilić, M. (2011). Uvod u pedagogiju i didaktiku. Banja Luka: Comesgrafika.
Влахос, Ј. (2003). Господе, ко је човек? Православна антропологија и тајна личности. Београд: Образ светачки.
Вујић, В. (1935). Педагогија Светог Саве. Учитељ, 5, 336–340.
Вукићевић, Н. (1867). Српске народне школе пре десет година и данас. Школски лист, 16, 250–300.
Говорун, К. (2011). Два значења слободе у источно-светоотачком предању. Богословље, 1, 8–19.
Граорац, И. (1997). Свети Сава и школа. Приштина: Грачаница.
Доментијан (1970). Живот светога Саве од Дометијана. У: Д. Павловић (прир. и ур.), Стара српска књижевност I (117–309). Нови Сад – Београд: Матица српска – Српска књижевна задруга.
Дурковић-Јакшић, Љ. (1977). Прилог историји лика Светог Саве као заштитника српских школа у Високој школи у Београду. У: Ј. Бојовић (прир. и ур.), Свети Сава, споменица поводом осамстогодишњице рођења 1175–1975. Београд: Београдски издавачко-графички завод.
Илић, М. и Михајловић, Т. (2016). Историја националне педагогије. Бања Лука: ППГД Комесграфика д. о. о. Бања Лука.
Јевтић, јеромонах др А. (1977). Из богословља Светог Саве – Жичка беседа Светог Саве о правој вери. Београд: Свети архијерејски синод Српске православне цркве.
Капсанис, А. Г. (2004). Обожење – циљ човековог живота. Београд: Задужбина Светог манастира Хиландара.
Коларић, И. (2004). Харизма и мит Светог Саве Српског. Чачак: Легенда.
Марјановић-Душанић, С. (2004). Молитве светих Симеона и Саве у владарском програму краља Милутина. Зборник радова Византолошког института, XLI, 235–250.
Мајендорф, Џ. (2001). Византијско богословље. Београд: Плато.
Маројевић, С. (2016). Слобода – љубав – патња: егзистенцијализам и хришћанство у Дијалогу (необјављена докторска дисертација). Православни Богословски факултет, Универзитет у Београду.
Мандзаридис, Г. (2003). Обожење човека по Св. Григорију Палами и православном Предању. Зборник радова о Св. Григорију Палами, Православље и мистика Светлости у Београду, 48, 345–366.
Миливојевић, А. (1996). Време, личност и просветитељски рад Светог Саве. Настава и васпитање, 2, 371–386.
Обрадовић, Д. (1985). Живот и прикљученија. Београд: Матица српска.
Павловић, М. (1998). Антологија српског песништва од XI века до данас. Београд: Просвета.
Петровић, М. (1995). Самосталност Цркве и Државе по законима Светога Саве. У: К. Миловановић, Д. Калезић (прир. и ур.), Свети Сава (143–148). Београд: Народно дело.
Поповић, Ј. (2004). Догматика Православне Цркве, Том II. Београд: Задужбина „Свети Јован Златоуст Аве Јустина Ћелијског и манастир Ћелије код Ваљева“.
Поповић, Ј. (2014). Светосавска философија просвете. У: Д. Сандо (прир. и ур.), Српско-педагошка катихетска мисао (7–10). Београд: Православни богословски факултет – Педагошко-катихетски институт.
Поткоњак, Н. (2012). Педагогија у Срба. Београд: Едука.
Поткоњак, Н. (2013). Седам „божанских врлина“ и „седам смртних грехова“ у педагошком раду наставника (вероучитеља). Вероучитељ у школи, 5, 98–105.
Поткоњак, Н. М. (2015). Будимо људи, Циљ васпитања у Православљу – Светосављу. Београд: Српска академија образовања. Преузето са: http://www.sao.org.rs/documents/2016/Pedagogija pravoslavlja.pdf
Парлић-Божовић, Ј. (2011). Историја педагошких идеја у Србији. Косовска Митровица: Универзитет у Приштини, Филозофски факултет.
Продић, С. (2013). Савино житије Светог Симеона Мироточивог као историјски извор. Шибеник: Фондација Студеница.
Сандо, Д. и Живковић, И. (2015). Православна педагогија. Београд: Свети архијерејски синод Српске православне цркве.
Свети Сава (1986). Сабрани списи. Београд: Просвета–СКЗ.
Сладоје Бошњак, Б. (2019). Теоантрополошки аспекти у васпитању. Београд: Јасен.
Ступар, В. (2015). Боголикост и слобода у педагогији Цркве. Годишњак, 14, 90–95. doi: 10.7251/СРBFSVO090S
Тасић, М. (2018). Животописи српских великана: Доситеј Обрадовић. Београд: Riniger Axel Springer d. o. o.
Теодосије (1966). Живот Светог Саве. Београд: Матица српска – СКЗ.
Трнавац, Н. (2012). Лексикон историје педагогије српског народа. Београд: Завод за уџбенике.
Ћоровић, В. (1995). Педесет легенди о Светом Сави. Горњи Милановац: ЛИО.
Христу, П. (1997). Тајна бога – Тајна човјека. Београд: Хелнид.
Црњански, М. (1988). Свети Сава. Шабац: Глас Цркве.
Zjenjkovski, V.V. (1935). Principi pravoslavne pedagogike. Učitelj, 6, 326–330.
Pešić, J. (2006). Kritičko mišljenje između pomodarstva i promišljanja: ka teorijskom utemeljenju koncepta. Psihologija, 36 (4), 411–423.
Hothersall, D. (2002). Povijest psihologije. Jastrebarsko: Naklada Slap.
Cenić, S. i Petrović, J. (2012). Vaspitanje kroz istorijske epohe. Knjiga prva. Vranje: Univerzitet u Nišu, Učiteljski fakultet u Vranju.
Šmaus, A. (2011). Studije o južnoslovenskoj narodnoj epici. Beograd: Zavod za udžbe-nike.
The details about the publication policy, including copyright and licensing, are available at: