Хронотоп у теорији приповести и приповедања

Slađana V. Aleksić

doi:10.5937/zrffp49-21466

Slađana V. Aleksić Univerzitet u Prištini sa privremenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici, Filozofski fakultet, Katedra sa srpsku književnost i jezik

DOI: https://doi.org/10.5937/zrffp49-21466

Ključne reči: space||, ||простор, time||, ||време, narrative||, ||наратив, story||, ||прича, narrative poetics||, ||поетика приповедног текста,

Sažetak

Узајамну везу временских и просторних односа у књижевности Михаил Бахтин је назвао хронотопом у књизи О роману. За Бахтина је значајно изражавање нераскидивости простора и времена (времена као четврте димензије простора). Хронотоп је дефинисао као формално-садржајну категорију књижевности која има суштинско жанровско значење: жанр и жанровски облици обрађују се управо хронотопом, при томе је у књижевности водеће начело у хронотопу време. Термин се употребљава у математици, а увела га је и доказала теорија релативитета (Ајнштајн). У раду се осветљава функција хронотопа у теорији приповести и приповедања.

Reference

Абот, Х. П. (2009). Увод у теорију прозе. Београд: Службени гласник.

Алексић, С. (2013а). Наратолошка истраживања. Зборник радова Филозофског факултета Универзитета у Приштини, 43 (1), 261–272.

Алексић, С. (2013б). Онтологија постмодерне приче и приповедања. Зборник радова Филозофског факултета Универзитета у Приштини, 43 (2), 673–685.

Аристотел (1982). О песничкој уметности. Београд: Рад.

Аристотел (1988). Физика. Загреб: Глобус, СНЛ.

Аугустин, Св. А. (1973). Исповијести. Загреб: Кршћанска садашњост.

Бахтин, М. (1989). О роману. Београд: Нолит.

Бечановић-Николић, З. (1998). Херменеутика и поетика. Београд: Геопоетика.

Бужињска, А. и Марковски, М. П. (2009). Књижевне теорије XX века. Београд: Службени гласник.

Велек, Р. и Ворен, В. (1974). Теорија књижевности. Београд: Нолит.

Велимировић, Н. (2005). Молитве на језеру. Ваљево: Манастир Лелић.

Димитријевић, В. (2016). Философија после Вартоломејске ноћи. Часопис за језик и књижевност 27/28. https://www.ljudigovore.com/issue/ljudi-govore-2728-2/article/filosofija-posle-vartolomejske-noci/

Иванић, Д. (2015). Прича из живота (Ка одређењу једне прозне врсте). Philologia Mediana, 7, 15–23.

Јоковић, М. (2002): Онтолошки пејзаж постмодерног романа. Београд: Просвета.

Кант, И. (1990). Критика чистога ума. Београд: БИГЗ.

Калер. Џ. (2009). Теорија књижевности. Београд: Службени гласник.

Карелин Р. (2014). Умеће умирања или уметност живљења. Будва: Манастир Подмаине.

Ман, Т. (1987). Чаробни брег. Београд: Просвета.

Поповић, Б. (2018). Философија феникс-птице: етички аспекти косовске драме. Косовска Митровица: Филозофски факултет.

Живковић, Д. (ур.). (2001). Речник књижевних термина. Бања Лука: Романов.

Радуловић, М. (2008). Књижевност и теологија. Београд – Источно Сарајево: Институт за књижевност и уметност – Православни богословски факултет Св. Василија Острошког.

Стојменовић, В. (2014). Хронотопи и карневализација у романима Дона Делила. (необјављена докторска дисертација). Филолошки факултет, Београд.

Флоренски, П. (2013). Простор и време у уметничким делима. Београд: Службени гласник.

Шевкунов, Т. А. (2013). Несвети а свети и друге приче. Београд – Нови Сад: Чувари – Артпринт медиа.