Цариград у царској идеологији Стефана Душана

Vojislav D. Pejušković

doi:10.5937/zrffp52-36444

Vojislav D. Pejušković Univerzitet u Beogradu, Filozofski fakultet

DOI: https://doi.org/10.5937/zrffp52-36444

Ključne reči: Цариград, Стефан Душан, Кантакузини, Палеолози, Србија, Византија, идеологија

Sažetak

Вишедеценијско ширење српске државе започето владавином краља Стефана Уроша II Милутина (1282–1321), доцније настављено војно-дипломатском вештином његовог унука краља и цара Стефана Душана (1331–1355), увело је Србију у оквире царства средњовековних Римљана. У таквом историјском вртлогу некадашњи „гост“ Цариграда и царског дома успео је да пољуља темеље идеолошке концепције балканских припадника „византијског комонвелта“, пре свега сопственим уздизањем на царску величину као и изразитим мешањем у унутар-империјалне међусобице двеју завађених ромејских породица, Кантакузина и Палеолога, који је за циљ неупитно имао трајно слабљење Царства на Босфору. Управо такав след догађаја довео је српског владара у позицију да активно планира напад на Константинопољ средином XIV века, уједно тиме конкретизујући аспекте сопствене идеолошке перцепције и значења Новог Рима у измењеним околностима новонасталог српског историјског блеска, чиме смо и маркирали наслов рада.

Reference

Баришић, Ф. (1971). Повеље византијских царица. Зборник радова Византолошког института, 13, 143–202.

Динић, М. (1951). Душанова царска титула у очима савременика. У: Н. Радојчић (ур.), Зборник у част шесте стогодишњице Законика цара Душана (87–118). Београд: САНУ.

Динић, М. (1958). Српска владарска титула за време царства. Зборник радова Византолошког института, 5, 9–19.

Историја српског народа (ИСН), књ. 1: Од најстаријих времена до Маричке битке (1371), ур. С. Ћирковић (1994). Београд: Српска књижевна задруга.

Кораћ, Д. (1984). Повеља краља Стефана Душана манастиру Свете Богородице у Тетову: прилог српској дипломатици и сфрагистици. Зборник радова Византолошког института, 23, 141–165.

Максимовић, Љ. (1999/2000). Значење речи Грк и Јелин у српским средњовековним изворима. Зборник радова Византолошког института, 38, 215–227.

Максимовић, Љ. (2007). Србија и идеја универзалног царства. Зборник радова Византолошког института, 44, 371–379.

Максимовић, Љ. (2008). Византијски свет и Срби. Београд: Историјски институт.

Марјановић, Д. (2018). Византијски свет и српска црква у 13. и 14. веку. Нови Сад: Mediterran Publishing.

Марјановић-Душанић, С. (1997). Владарска идеологија Немањића. Београд: Српска књижевна задруга.

Острогорски, Г. (1970). Сабрана дела, књига V. Београд: Просвета.

Острогорски, Г. (1998). Историја Византије. Београд: Народна књига Алфа.

Пириватрић, С. (2007). Улазак Стефана Душана у Царство. Зборник радова Византолошког института, 44, 381–409.

Радић, Р. (1993). Време Јована V Палеолога (1332–1391). Београд: Византолошки институт САНУ.

Ферјанчић, Б. и Ћирковић, С. (2005). Стефан Душан – краљ и цар, 1331–1355. Београд: Завод за уџбенике и наставна средства.

Ćirković, S. (1996). Between Kingdom and Empire: Dušan’s State 1346–1355 Reconsidered. In: Byzantium and Serbia in XIV Century (110–121). Athens: ΙΝΣΤΙΤΟΥΤΟ ΒΥΖΑΝΤΙΝΩΝ ΕΡΕΥΝΩΝ.

Nicol, D. (1996). The Reluctant Emperor, A Biography of John Cantacuzene: Byzantine Emperor and Monk c. 1295–1383. Cambridge: Cambridge University Press.

Oikonomides, N. (1996). Emperor of the Romans – Emperor of Romania. In: Byzantium and Serbia in XIV Century (121–129). Athens: ΙΝΣΤΙΤΟΥΤΟ ΒΥΖΑΝΤΙΝΩΝ ΕΡΕΥΝΩΝ.