Интертекстуалност у драми Два племенита рођака

Ana M. Andrejević; Snežana M. Zečević

doi:10.5937/zrffp53-42351

Ana M. Andrejević Univerzitet u Prištini sa privremenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici, Filozofski fakultet, Katedra za engleski jezik i književnost
Snežana M. Zečević Univerzitet u Prištini sa privremenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici, Filozofski fakultet, Katedra za engleski jezik i književnost

DOI: https://doi.org/10.5937/zrffp53-42351

Ključne reči: Витезова прича, Два племенита рођака, Шекспир, Чосер, интертекстуалност, транстекстуалност

Sažetak

Централни заплет Флечерове и Шекспирове драме Два племенита рођака заснива се на Чосеровој Витезовој причи, што нас наводи да је тумачимо на основама теорије о интертекстуалности и транстекстуалности. Архитекст ових књижевних дела је истоветан, али се вековима модификовао и од митолошке приче прерастао у универзални симбол љубави, пријатељства, ауторитета, части и смрти. Осим пермутације текстова различитих аутора, Два племенита рођака представља и чудновату збирку Шекспирових ранијих дела упркос честом оспоравању његовог ауторског доприноса овој драми. Таква (само)цитатност је занимљив феномен, посебно ако имамо у виду да је ова драма Шекспирово последње дело, а не Бура, како се у историјама књижевности традиционално наводи. Стога је циљ овог рада да утврди сличности и разлике између Чосерове познате приче и Флечерове и Шекспирове драме, укаже на степен интертекстуалности у њој и истакне оригиналне драмске епизоде и ликове, њихову функцију, значење и значај. Уз претпоставку да су Флечер и Шекспир наменски и сврсисходно бирали начин адаптације и трансформације познатог Чосеровог текста, дошло се до резултата који указују да су се одређени елементи модификовали због захтева саме драмске форме и њене позоришне функције, али и из комерцијалних и друштвено-политичких разлога. Транспозиција познате античке приче у ренесансну Енглеску, са новим епизодама и ликовима у подзаплету, нуди другачију и донекле субверзивну слику конвенционалних друштвених норми и односа.

Reference

Живковић, Д. (2010). Појам интеркултуралности. Наслеђе, 16, 267–287. Преузето са: http://www.nasledje.kg.ac.rs/index.php/nasledje/article/view/315/304

Лешић, З. (2010). Теорија књижевности. Београд: Службени гласник.

Срејовић, Д. и Цермановић-Кузмановић, А. (1979). Речник грчке и римске митологије. Београд: Српска књижевна задруга.

Топаловић, В. и Мрђеновић, Д. (уред. и прир.). (2011). Сабрана дела: Вилијам Шекспир. Београд: Завод за уџбенике – Досије студио.

Чосер. Џ. (1983). Кантерберијске приче I. Београд: Српска књижевна задруга.

Шекспир, В. (2011). Два племенита рођака (превели: Љубица Бауер и Душан Михаиловић). У: В. Tопаловић и Д. Мрђеновић (ур. и прир.), Сабрана дела (1885–1935). Београд: Завод за уџбенике – Досије студио.

Bawcutt, N. W. & Swaab, P. (Eds.). (2015). The Two Noble Kinsmen. UK: Penguin Books.

Berggren, P. S. (1984). “For What We Lack, / We Laugh”: Incompletion and “The Two Noble Kinsmen”. Modern Language Studies, 14(4), 3–17.

Boccaccio, G. (2002). Theseid of the Nuptials of Emilia. New York: P. Lang.

Bruster, D. (1995). The Jailer’s Daughter and the Politics of Madwomen’s Language. Shakespeare Quarterly, 46(3), 277–300.

Burzyńska, A. i Markowski, M. P. (2009). Književne teorije XX veka. Beograd: Službeni glasnik.

Delahoyde, M. (2013). Edward de Vere and “The Two Noble Kinsmen”. THE XFORDIAN, XV, 117–148.

Drakakis, J. (ed.). (1992). Shakespearean Tragedy. New York, London: Routledge.

Gates, J. E. (2022). Fun with Palamon and Arcite: Rationale and Strategies for Teaching “The Two Noble Kinsmen” as the Culmination of the Shakespearean Canon. In: J. E. Gates (Ed.), Presentations, Proceedings and Performances from PCAS/ACAS Conference “Popular/American Culture of the South” (September 29) (1–17). Jacksonville, FL: Jacksonville State University.

Graham, A. (2006). Intertextuality. London and New York: Routledge.

Herman, P. C. (1997). “Is This Winning?”: Prince Henry’s Death and the Problem of Chivalry in “The Two Noble Kinsmen”. South Atlantic Review, 62(1), 1–31.

Holdsworth, R. (2018). Anti-Comedy in “The Two Noble Kinsmen”. Memoria di Shakespeare, A Journal of Shakespearean Studies, 5, 103–117.

Juvan, M. (2013). Intertekstualnost. Novi Sad: Akademska knjiga.

Kraishan, M. R. (2013). Sex and the (Hetero) Erotic in Chaucer’s Canterbury Tales and Troilus and Criseyde [Unpublished PhD Thesis]. School of English, Bangor University, Bangor.

Kristeva, J. (1980). Word, Dialogue, and Novel. In: L. Z. Roudiez, T. Gora, A. Jardine (Eds.), Desire in Language: A Semiotic Approach to Literature and Art (64–91). New York: Columbia University Press.

Lahman, R. (2009). Intertekstualnost: pokušaji definisanja pojma. Polja, časopis za kulturu, umetnost i društvena pitanja (sa nemačkog prevela Ana Kiš), 458, 103−111.

Mowat, B. A. & Werstine, P. (Eds.). (2016). The Two Noble Kinsmen. New York: Simon and Schuster Paperback.

Potter, L. (Ed.). (2015). The Two Noble Kinsmen. London, New York: Bloomsbury Publishing Plc.

Shaughnessy, R. (2011). The Routledge Guide to William Shakespeare. London and New York: Routledge.

Stewart, A. (1999). ‘Near akin’: The Trials of Friendship in The Two Noble Kinsmen. In: J. Richards & J. Knowles (Eds.), Shakespeare’s Late Plays: New Readings (57–72). Edinburgh: Edinburgh University Press.

Taylor, G., Jowett, J., Bourus, T., Egan, G. (Eds.). (2016). The New Oxford Shakespeare. The Complete Works. Modern Critical Edition. Oxford: Oxford University Press.

Teramura, M. (2012). The Anxiety of Auctoritas: Chaucer and Тhe Two Noble Kinsmen. Shakespeare Quarterly, 63(4), 544–576.

Wood, M. (2005). In Search of Shakespeare. London: BBC Books.