Поетика смрти у песништву Бранка Радичевића

Sažetak

Предмет нашег интересовања у овом раду био је феномен смрти у песништву Бранка Радичевића. У истраживању смо настојали да преиспитамо тврдњу Јована Скерлића који наводи да је мисао о смрти заокупљала песника искључиво у финалној фази стваралаштва и живота. У раду смо се ослањали на релевантну књижевнонаучну литературу о Радичевићевом делу и утицајима које су различити правци и формације имали на конституисање његове поетике, поткрепљујући притом наша запажања репрезентативним наводима из Радичевићевих стихова. Глорификација јуначке смрти у боју представљала је један од водећих топоса српског романтизма. Њој је давана предност над, за романтичког човека, срамним и недостојним усудом умирања у (болесничкој) постељи. Истраживање је показало да се Радичевићево промишљање о смрти кретало у широком луку од глорификације јуначке смрти у боју, преко деконструкције топоса јуначке смрти промишљањем о њеном смислу, све до ламентирања над неминовношћу пролазности и смртног исхода, који стоји на концу животног пута свакога од нас. У раду смо се осврнули и на мотив мртве драге, али и мотив воде и звука, који се доводе у блиску везу са феноменом смрти, а имају значајно место у Радичевићевој поетици. Упркос томе што је Јован Скерлић мисао о смрти везао за крајњу фазу стваралаштва Бранка Радичевића, наше истраживање показало је да је феномен смрти песника заокупљао у разним фазама промишљања и певања, мењајући током времена карактер и предзнак.