Нахија Вучитрн у XV и XVI веку
Sažetak
У раду је на основу османских извора, лексикографске и антропогеографске литературе и путописа из XIX века извршена убикација насеља Вучитрнске нахије, једне од највећих нахија на простору некадашње области Бранковића, у којој се налазило и седиште Вучитрнског санџака. Истраживање је мотивисала чињеница да је превод опширног дефтера Вуковог вилајета из 1455. године, мањкавог у погледу пописаних насеља и становништва и сачињеног према методологији која не омогућава поуздано утврђивање административних граница и припадност села територијално-управним јединицама, постао предмет посебног истраживачког пројекта који је између осталог за циљ имао убикацију у преводу неубицираних насеља и израду тематских карата. Поред незанемарљивог доприноса историјској географији, због зависности његових учесника од превода дефтера и поменутих мањкавости, пројекат Насеља и становништво области Бранковића из 2001. године резултирао је и бројним грешкама у погледу убикација, а нарочито мапирања. У намери да се грешке исправе, уз усвајање доприноса досадашњих истраживања, на основу наведених извора, а пре свега тапу тахрир дефтера Вучитрнског санџака из 1570/1571. године, евидентирана су недостајућа насеља Вучитрнске нахије и утврђен њихов положај. Као прилози раду дати су списак села нахије Вучитрн у попису тапу тахир дефтера из 1570/1571. године, са факсимилима, као и карта Вучитрнске нахије, начињена на основу наших убикација.
Reference
Вукановић, Т. (1998). Дреница – Друга српска Света Гора. Приштина: Музеј у Приштини – Народна и Универзитетска библиотека у Приштини.
Елезовић, Г. (1932). Речник косовско-метохиског дијалекта, св. I–II. Београд: Графички уметнички завод „Планета”.
Зиројевић, О. (1984). Цркве и манастири на подручју Пећке патријаршије до 1683. године. Београд: Историјски институт – ИРО „Народна књига”.
Ивановић, М. (1987). Црквени споменици XIII–XX века. У: А. Јевтић (ур.), Задужбине Косова. Споменици и знамења српског народа (стр. 386–547). Призрен–Београд: Епархија рашко-призренска – Богословски факултет.
Лома, А. (2013). Топонимија Бањске хрисовуље. Београд: САНУ.
Мацура, М. (ур.) (2001). Насеља и становништво области Бранковића 1455. године. Београд: Српска академија наука и уметности.
Милојевић, М. (1872). Путопис дела Праве (Старе Србије), II свеска. Београд: Државна штампарија.
Нушић, Б. (1903). Косово – опис земље и народа, књ. II. Нови Сад: Матица српска.
Пешикан, М. (1981). Из историјске топонимије Подримља. Ономатолошки прилози, II, 1–92.
Пешикан, М. (1982). Зетско-хумско-рашка имена на почетку турског доба (први део). Ономатолошки прилози, III, 1–120.
Пешикан, М. (1984). Зетско-хумско-рашка имена на почетку турског доба (трећи део). Ономатолошки прилози, V, 1–182.
Пешикан, М. (1986). Стара имена из доњег Подримља. Ономатолошки прилози, VII, 1–119.
Поповић, Д., Тодић, Б. и Војводић, Д. (2011). Дечанска пустиња: скитови и келије манастира Дечани. Београд: Балканолошки институт САНУ.
Станковић, Т. (1910). Путне белешке по Старој Србији 1871–1898. Београд: Штампарија Ђ. Мунца и М. Карића.
Томовић, Г. (2011). Властелинство манастира Светог Стефана у Бањској. У: Ђ. Трифуновић (прир.), Повеља краља Милутина манастиру Бањска – Светостефанска хрисовуља (стр. 195–249). Београд: Службени гласник.
Урошевић, А. (1965). Косово. Београд: Научно дело.
Урошевић, А. (1975). Топоними Косова. Београд: САНУ.
Храбак, Б. (2005). Куга у Албанији 1400–1800. године. Арбанашке студије, 3, 411–423.
Шешум, У. (2014). Утицај сеобе мухаџира на промену етничке и верске структуре насеља Северне Старе Србије (1878–1910). Српске студије, 5, 79–135.
Шешум, У. (2017). Србија и Стара Србија 1804–1839. Београд: Филозофски факултет.
Шкриванић, Г. (1956). Властелинство Св. Стефана у Бањској. Историјски часопис, 6, 177–199.
Pulaha, S. (1984). Popullsia shqiptare e Kosovës gjatë shek. XV–XVI. Tiranë: 8 Nëntori.
Detalji u vezi sa uređivačkom politikom, uključujući i autorska prava, dostupni su na sajtu SCIndeks.
http://scindeks.ceon.rs/journalDetails.aspx?issn=0354-3293
